Grad na vodi. Grad
mostova. Plutajući grad. Grad kanala. Nevesta mora. Pročitane reči prizvaće u
sećanje ljubitelja putovanja slike
Amsterdama, Stokholma, Briža. A možda se radi o Ansiu, Sankt Peterburgu ili
Kopenhagenu? Gradova podignutih na kanalima ima i u Kini, Indiji, Argentini. Pa
i na Tajlandu. La Dominante. Stvar se komplikuje. Naslućujemo da je reč o
gradu; moćnom, nadmoćnom, onom koji vlada i gospodari. La Serenisima –
milozvučno, prepoznajemo jezik zemlje
koja je tu negde u našoj blizini. Jezik
na kojem se peva, izjavljuje ljubav i daju najlepši komplimenti. Maske,
karneval, gondole – sad već nema sumnje da je reč o Veneciji, gradu starom 1600
godina, izgrađenom na stubovima borova iz slavenskih šuma. Gradu golubova,
velelepnih palata, mostova, trgova, restorana i, priča se, najstarijeg kafea na
svetu, Floriana, već 3 veka centra društvenog života Venecije, čijem šarmu,
atmosferi i kafi nisu mogli odoleti ni Hemingvej, Bajron, Dikens i Gete.
Dva puta sam posetila
Veneciju. Kao student, prišla joj sa kopna. Nemir koji je izazivala sumnja da
li ću se snaći u gradu, kroz čiju stanicu dnevno prođe 80 000 putnika, nestao
je onog trenutka kada sam sišla sa voza. Dah je zastao već na mostu Skalci.
Zaustavio ga je pogled na Veliki kanal i gondole koje su klizile po mirnoj
vodi. Poslednji koraci na mostu i hop! Evo me, poput Meri Popins, u slici. Ne onoj na platnu, već u slici koja je oživela,
u kojoj možeš dotaći i omirisati kistom naslikane lepote.
Kao što svi putevi vode u
Rim, tako i sve uličice u Veneciji vode ka Trgu svetog Marka. Dosta sam koraka
napravila, bezbroj mostića prešla, stajala pred Goldonievom kućom, propustila
da vidim, prateći pomno strelice na fasadama koje su me nepogrešivo vodile ka
cilju, ko zna koliko znametih palata u kojima su živeli, voleli, patili i
umirali ljudi plemenite krvi. Avantura. Ali sa 20 godina kilometri postaju
metri, želja ne priznaje umor, žuljeve i bolne noge, potreba da savladaš
nepoznato jača je od zvezde koja neumoljivo prži, snažnija od gužve, laktova turista i užurbanih lokalaca.
Most Rialto je preda
mnom. Od kamena. Kitnjast. Iz jednog luka napravljen i belim mermerom obložen. Za
XVI vek smelo i hrabro arhitektonsko rešenje u koje su mnogi sumnjali. Ali
vekovi su demantovali sumnjičave i kritički raspoložene i njihove tvrdnje da će
se most brzo srušiti. Još je tu. Stojim na njemu. I ništa mu ne može moja
kilaža. Prelaziće preko njega, kao i pre tako i posle mene, sporim ili ubrzanim
hodom, gomile radoznalih, ravnodušnih, opčaranih, veselih, problemima
opterećenih ljudi, a on će i dalje, sa nogama na različitim obalama kanala,
stajati postojan i čvrst. Čekaće me, sigurna sam, kad mu se vratim.
Idemo dalje! Prati me
izvesno vreme snažan miris ribe izmešan sa opojnim mirisima voća i začina. Zatim
posustaje. Povlači se pred mirisom mora i soli koji mi škaklji nozdrve. Opet
mostići, preko njih se mora. Cveće po prozorima i pri ulaznim vratima kuća na
vodi. Ili u vodi? Nedoumicu ću razrešiti kad se vratim kući. Visoki Zvonik,
obložen ciglom, je znak da mi putokazi na fasadama više nisu potrebni. Da sam
blizu cilja. Volela bih da čujem zvona. Nemam sreće. Podne je prošlo. Javnih
pogubljenja više nema. Niti sastanaka senata i veća saveta koje treba zvonima najaviti.
Početak i kraj radnog dana se odavno ugovorom regulišu. Da li zvone na pune
sate? Moguće. Ali ih ja čula nisam. Kroz prolaz Sata – tornja svetog Marka
svečano stupam na trg. Sve je tu, kao na razglednicama. Dve renesansne zgrade:
Stare i Nove prokurative u čijim arkadama se baškare najstarije i najpoznatije
venecijanske kafane. Pune su turista koji uživaju na suncu uz kafu. Nije da
nema praznih stolova. Zovu me stolice, Znaju one dobro da je umornim nogama
potreban odmor. Ali neka, neće me obrlatiti. Mogu im odoleti jer studentski
džep nije dubok. Mahnuću im, onako sa visine osobe koja stoji. Sledećeg puta
imaću više vremena. I vremena. „Najlepšem salonu Evrope“ divio se i Napoleon.
Moćan, ali ne dovoljno da ga prenese u Pariz; nije trg Kamen iz Rozete,
bronzane skulpture konja sa ulaznih vrata Crkve svetog Marka, mermerni kipovi, retke knjige,
rukopisi i slike. I kad već nije mogao trg u Pariz, odstupio je Napoleon od
namere da sva remek-dela umetnosti počivaju u francuskoj prestolnici. Sa
pokličem je jurišao na Crkvu svetog Đeminiana, od kamena i mermera napravljenu,
srušio je i na njenim temeljima podigao prokurative Ala Napoleonica. Da li se
na taj način iskupio za kulturnu repatrijaciju italijanskog blaga? Teško.
Gužva pred Crkvom svetog
Marka. Otegao se red. Turisti strpljivo čekaju da uđu. Ja nemam vremena. U
Veneciji sam na par sati. Nemoguće je sve videti. Gazim po uglačanim kamenim
pločama, probijam se kroz jato golubova koji ne pokazuju strah. Nemam prava da
se ljutim na njih. Šepure se na svome. Ja sam njima na putu, a ne oni meni. Oko
i iza mene sve belo-sivo. Iznad mene plavo. Ispred zeleno. More se pružilo,
mirno. Talasići, koje prave pristigli trajekti, brzo se umiruju. Hodam uz
morsku obalu, pogleda usmerenog nalevo. Istočna strana Duždeve palate je
raskošna, od istarskog kamena sagrađena. Brojala bih stubove, ali ne uspevam u
zamisli. Previše je ljudi ispred mene. Ako ne budem pažljiva, u sudaru sa nekim
ko poput mene zvera udesno mogao bi mi nos nastradati. Dovoljno krvi se prolilo
ovde, samo još moja fali. Neću ni da uzdišem. Ko zna koliko su teški uzdasi
onih koji su se na mostu, koji povezuje palatu i zatvor, sa životom
pozdravljali. Šta ako moj, ma kako lak,
bude pretežak za njegovu konstrukciju pa ga sruši? Gde ćemo onda da se slikamo
turisti i ja? Izdužene senke me upozoravaju da bacim pogled na sat. Brzo
fotkanje; da li je slika ispred mosta uspela, videću kad razvijem film. A sad
juriš na stanicu. Voz za Sarajevo neće mene čekati.
Evo me opet u Veneciji 30
godina kasnije. Ovog puta joj prilazim sa mora. Dan oblačan, sivo je sve oko
mene. Sitna kiša rominja. Neprijatne su kapi na koži. I vetar je hladan. Za
oktobar ništa neobično. Pažljivo stupam nogom na skliski kamen. Par minuta je
dovoljno da se oporavim od talasa, povratim ravnotežu, vratim sigurnost koraku.
Desno? Ne, valja poći levo, ka Pjaceti i stubovima, nekadašnjim vratima kroz
koja su prolazili važni ljudi u službenoj poseti gradu. Sad imam vremena za
slikanje ispred Mosta uzdaha. A u ruci je mobilni. Dobra prilika da popravim
fotografiju načinjenu tri decenije ranije. Jeste da više nemam dvadeset godina,
ali bar neću biti tamna i mutna. Ruku pomoći pruža mi vetar koji razgoni oblake
i tera ih da ustupe mesto sve većim komadima plavetnila na nebu. Imam sreće,
sunce se ponovo rađa. Put ka trgu prolazim brže. Manje je turista. Nema ih ni u
baštama restorana. Kočopere se golubovi. Uzalud napori gradske vlasti da ih
proteraju. Znaju oni da su simbol ovog grada i da nama ne smetaju.
Prolaz kroz Sat – toranj i ponovni susret sa uličicama i kanalima čine da se osećam kao u filmu puštenom unazad. Sve isto, a ništa isto nije. Osim gondolijera koji, čavrljajući, čekaju turiste spremne da ne propuste ni po koju cenu doživljaj da, uz pesmu, sa vode vide zgrade koje i dalje liče na palate. I da poljupcem ispod mostića potvrde i zapečate ljubav do kraja života. Dok šetam uličicama, posmatram izloge. Suveniri od murano stakla: vaze, čaše, figurice. Butici - markirana roba: cipele, haljine, torbe. Ne sećam se da ih je bilo pre trideset godina. A možda ih samo moje oko nije primetilo jer je mozak drugačije funkcionisao. Most Rialto i dalje stoji na istom mestu. Sakriven je platnima jer ga doteruju. Srećna sam što sam ga već videla. Ali, žao mi ljudi koji su prvi put u Veneciji, a ne mogu se diviti njegovoj lepoti. Na ulazu na pijacu tezga sa makaronima. Raznobojnim. I buketići od crvenih ljutih papričica. Oči uživaju. Na ostalim tezgama majice, papuče, ešarpe, torbice... i karnevalske maske. Probam jednu i ljubazno pitam prodavca mogu li da se slikam. Mrzovoljan je. Ne dozvoljava. „Kupi!“, kaže. A ja se pitam: šta je sa ovim ljudima? Gde su se zagubile vedrina, ljubaznost i razgovorljivost po kojima su poznati Italijani? Lepo napisah da ništa isto nije.
Vreme u Veneciji proleti.
Sati cure. Ovoga puta čeka me trajekt. Još toliko mi je vremena ostalo da
uletim u prodavničicu, na koju sam slučajno nabasala, sa bižuterijom od murano
stakla. Tantalove muke da se izaberu pokloni. I malo razočarenje, akvarela u
malim formatima nigde.
Na Markovom trgu
(dozvoljavam sebi ovu prisnost) sunce je vratilo ljude u restorane. Opet me
vabe stolice. I opet ih ignorišem. Kad si mlad, prazni ti džepovi. Kad ih
napuniš, nedostaje ti vreme. Ili snaga. Nekome volja. Pa dobro. Vratiću se ja u
Venedik. Biću Šehaga iz Mešine „Tvrđave“ koji je u Veneciju dolazio na hadžiluk.
Jer „Venedik je kao čipka, građen za gledanje, stvoren za uživanje, spreman na
razumijevanje. Otvoren svemu što je ljudsko, on je grad zrelih ljudi, koji se ne
stide i ne boje onoga što čine, koji ljudsku slabost prihvataju kao stvarnost,
a ljudsku plemenitost kao dobrodošlu mogućnost. Imaju malo zakona, ali
strogih i pravednih, jer znaju da je sve više lopova što je više zakona. Malo
je upravljača, i zato malo izjelica. Kažnjavaju, ali za prave prestupe, i bez
samovolje, bez nepotrebne surovosti. Svi se brinu o državi, i svi daju porez
prema svojim mogućnostima, a najviše troše na škole i na ljepotu grada. Ima
bogataša, ali nema sirotinje. Ima nepravde, ali nema nasilja. Ima zatvora, ali
nema mučilišta. Građani biraju upravu, ali je i smjenjuju, svake tri godine,
najmanje. O svemu se dogovaraju, zato su moćni. Nisu stvorili raj, ali su život
uredili kako se najbolje može.“
Sumnjiv je to raj. Ali lepo
je verovati da postoji negde neki grad gde život nije muka. Gde je sve igra,
zabava, lepota. Grad iz mašte u koji se želim vraćati. Zato, Venecijo, ostaj mi
dobro do sledećeg puta. I nek me čeka kafa! Obećavam da ću imati vremena za
nju.
