Boris
Pasternak
“Moja
najveća “greška” je što nisam rođen u nekoj zemlji gde pesnici redovno jedu i
ne završavaju u zatvorima zbog dva stiha ili bez ikakvog razloga.”
Kažu da sam veliki ruski pesnik, esejista i romanopisac XX veka. Ja, Boris
Leonidovič Pasternak, rodio sam se 10. februara 1890. u Moskvi, u uglednoj
jevrejskoj porodici. Umetničkoj. Zvuci klavira i miris slikarskih boja bili su
svuda oko mene. U ranom detinjstvu upoznao sam umetnike kojima se i danas
divite. Skrjabin, Rahmanjinov... Rilke. U naš salon svraćao je i Tolstoj. Da,
da.
Voleo sam muziku. Nažalost, osećao sam u sebi nedostatke, nepremostive da
bih dostigao savršenstvo. Napustio sam Muzičku akademiju, ali se nisam odrekao
muzike. Note sam zamenio rečima i u mojim književnim delima opisao njenu moć.
Probao sam i sa pravom. Nije išlo, duša sa umetničkim korenima gušila se,
koprcala, venula među članovima, tačkama i stavovima zakona. Nakon završenih
studija filozofije na Moskovskom univerzitetu, otišao sam u Nemačku da učim
filozofiju od poznatih filozofa. Rekli su mi da sam darovit, predložili da
ostanem kako bih završio doktorat, ali, nije to bila oblast u kojoj sam mogao
naći sebe. A i zaljubio sam se. Na nesreću, ljubav mi nije bila uzvraćena. Ni
nalik onoj dvoje zaljubljenih koji su živeli u Petrogradu za vreme Revolucije,
a nisu je ni primetili. Lečio sam je pišući stihove. I tako, konačno, pronašao
sebe.
Ko u kolevci čuje pesmu sirena, muza, suđaja, više ne može kroz život ići
bez posrtanja.
Po povratku u Moskvu družio sam se sa pesnicima. Simbolistima,
postsimbolistima, futuristima. Nadahnjivali su me, ali sam osećao da ću, ako
pristupim bilo kom od tih pravaca i programa, okovati sam sebe. Izgubiti
slobodu. Zato sam nastojao da budem drugačiji, originalan. Da unesem nove
motiveu klasične pesničke forme. Da se poigravam na nov način rečima. Mislio
sam da piscima ne treba postavljati nikakve zahteve, zadate forme i sadržaje i
zbog toga su moja razmišljanja bila izdvojena, iskazana zatvoreno, često
kažnjavana izolacijom. Ne. Nisam se povlačio. Naporno sam radio da bih postigao
savršenstvo: „Ne spavaj, ne spavaj, radi, / Ne prekidaj posao, / Ne spavaj, bori
se sa pospanošću, / Kao pilot, kao zvezda. / Ne spavaj, ne spavaj, umetniče, ne
prepuštaj se snu. / Ti si talac vremena / U zarobljeništvu večnosti."[1]
Zbunjivao sam ljude oko
sebe. Bavio sam se dubokim filozofskim
pitanjima, uključujući pitanja o smislu života i smrti, ljubavi, stvaralaštvu,
sudbini pojedinca, slobodi i moralu. Koristio sam klasičan ruski jezik, bogat
metaforama i slikovitim izrazima. Odbijali su me izlizani poetski izrazi pa sam
u pesme unosio zastarele reči i izraze, retka geografska imena, kršio sam
uobičajene norme, u njima su se gurali filozofi, pesnici, naučnici, književni
likovi... Teško ih je bilo razumeti na prvo čitanje, znam. “Zadivljujuće”, pisao mi
je Gorki[2] , “ali
zamorna je borba sa vašim rečima i jezikom. I vašim pesničkim slikama.”
Ne sporim, ali tim i takvim pesničkim slikama sam se služio da bih došao do
suštine i da ponudim izlaz iz teškoća. Mnogo je zbunjujućeg, neshvatljivog i
namerno komplikovanog u mojim ranim radovima. Ali svet i ja smo bili
neraskidiva celina i, iako sam retko razgovarao sa čitaocima, osećao sam da je
moja poezija dopirala do njih, dirala im dušu i misaonošću i emocionalnim
nabojem. I nije me čudilo. Zar čitaoci i pesnici nisu braća blizanci koji
oživljavaju umetnost? Pa zar nije prava umetnost, umetnost koja „sramežljivo
želi da bude san čitaoca, predmet čitalačke žeđi”?
Svoje pesme nisam poklanjao samo prijateljima. Nisu bile namenjene
isključivo čovečanstvu, već i okvirima prozora, plafonu, zimi, hridi… I,
naravno, prirodi sa kojom sam bio u krvnom srodstvu. Osećao sam da su ona i
život neodvojive. Sve na svetu je jedno. Sve na svetu je ljudsko. Bio sam
spreman da “zagrlim nebeski svod”, posmatrao kako “se nebo spušta na zemlju u
zakrpljenom kaputu i predoluju igra obrvama grma”, video sam kako se kapi
ljube, a putevi, drveće i zvezde okupljaju i govore sa ljudima. Ah, draga
Marina[3] ,
kažeš da me je Bog zamislio kao hrast, ali me načinio čovekom. Kažeš da me sve
munje udaraju. Ne marim; “ja sam bašta, ja sam proleće, ja ne pričam o vrtu, već
je vrt o meni.” Ja sam priroda u kojoj vlada nered i haos. Priroda je ja; čini
stvari, pati i raduje, zaljubljuje se, gleda u mene i objašnjava u moje ime.
Život je moja sestra. Bratimim se sa stvarima i pojavama u svetu. Ja sam vreme;
“milenijum mi je u dvorištu.”[4] Ja
sam beskonačnost i večnost.
Iznedrio me stari, a uništio novi
režim
Turbulentan je bio XX vek. Mnogi,
pa i ja, suočavali su se s izazovima političkih i društvenih promena. Svet se
brzo menjao. Gde je mesto čoveku u njemu? Gde je moje mesto u njemu - pitao sam
se. U jednom trenutku priznat i hvaljen, već u drugom u nemilosti i izolaciji.
Rasplakao sam celi svet nad lepotom moje zemlje i dobio Nobelovu nagradu. Bio
sam izložen pretnjama i uvredama da sam izdajnik i da ne sledim više ideju
Oktobarske revolucije. A samo sam napisao delo u kome nisam skrenuo ni desno ni
levo, roman, direktan, čist i istinit, pun hrišćanskog humanizma, o čoveku s
uzvišenom idejom. Ljubavi prema ženi i Rusiji, roman o istini o režimu koji je
u njoj vladao, a sa kojim se nisam slagao. Ali ja bez domovine nisam mogao.
Odbio sam je. Uručena ili neuručena značila je isto. Da sam dobro služio
umetnosti. Šta ćete, život nije što i
polje preći.[5]
Нема коментара:
Постави коментар