Danil Harms - Literarni dendi u šarenim čarapama

 

Danil Harms - Literarni dendi u šarenim čarapama

Danil Ivanovič Juvašev. Dosadno. Toliko dosadno prezime da sam odlučio da ga promenim. Bio sam Horms, Čarms, Haarms, Šardam dok se nisam na kraju odlučio za Harms. Zovite me Danil Harms. Mnogo bolje zvuči. Pisao sam priče, komade i pesme, crtao, svirao rog i harfu, stepovao, izvodio mađioničarske trikove. Smišljao sam i zagonetke i šale, a nisam bežao ni od filozofskih rasprava. Živeo sam kratko između dva svetska rata, u godinama previranja, prekomponovanja i usavršavanja zla, gluposti i mržnje prema svemu što je drugačije od slepo i dogmatski zacrtanog. Bio sam odlučan da rušim stare vrednosti i tradicije i postao beskompromisan borac za vlastitu stvar i ideju, da se suprotstavim rušilačkom i totalitarnom svetu koji je pokušavao neuspešno da se izleči od užasa Velikog rata. Dao sam sebi zadatak da rasturim takav svet parodijom i humorom, slatkim lekom protiv gluposti, krute ozbiljnosti i ljudskog zla, da ga objasnim i ismejem na avangardan, dotad nepoznat i besmisleno uvrnut način, da opšteprihvaćenu sliku sveta učinim drugačijom, suludom i nezdravorazumskom.

U zacrtanom zadatku nisam se služio samo rečima i logičkim vratolomijama. Bile su mi potrebne i kratke pantalone i ekstravagantne dokolenice. Krojači su bili na Tantalovim mukama sledeći podrobne instrukcije o stepenu blesavosti naručene odeće. Jedan rever je morao biti upadljivo duži od drugog na sakou, a pantalone kratke da bi se videle čarape raznih boja i dezena. Priznajem da su mi bile slabost; u periodima gladovanja, a bilo ih je, novac za njih sam uredno odvajao.

Voleo sam žene. I pse. Kratkodlake i male rase. Davao sam im čudna imena. Sa zadovoljstvom sam ih u šetnjama predstavljao poznanicima: „Dopadate se mom Brandemburškom koncertu... Štuj uspomenu na Termopilsku bitku, budi dobar! Ne laj!“ Uvrnuto. Pa šta. Nije me bilo briga za uklapanja u bilo kakve norme, bez njih život mi je bio podnošljiviji. A i onima sa kojima sam se družio. Čemu bi se smejali da nije bilo mojih zvrčki, nesvakidašnjih i nepristojnih postupaka? Čemu bi se smejao da nisam pravio zvrčke, da sam se dolično ponašao? Da ste samo videli zgranuta lica dama kada sam na jednoj zabavi, pred njima, nonšalantno skinuo pantalone. Da ste samo čuli uzdah olakšanja kada su shvatili da sam na sebi imao još jedne pantalone.[1]

Moj sukob sa staljinističkom vizijom sveta bio je neminovan. Početkom 1930. mene i članove grupe kojoj sam pripadao napali su u novinama i proglasili nas književnim mangupima koji se ni po čemu ne razlikuju od klasnog neprijatelja. Godine 1931. osuđen sam zbog činjenice da svojim zaumnim pesmama odvraćam ljude od izgradnje socijalizma i poslat u izgnanstvo. Po povratku u Lenjingrad objavljujem dečije priče i pesme pod raznim pseudonimima. Iz nekog razloga deca su ih volela pa sam – ironija sudbine, šta ćete – ostao upamćen kao dečiji pisac. „Ozbiljna dela“, puna opasnih ideja o nekakvim staricama koje ispadaju kroz prozor, ili nekoj Jelisaveti Bam koja je okrivljena i pre suđenja, nisu mi štampali, ali ja sam ih uporno pisao. U II svetskom ratu, već uveliko sam bio mrtav, moji rukopisu nisu bili spaljeni na lomači, a u opsednutom Lenjingradu sve što je moglo da gori služilo je za potpalu, zahvaljujući jednom prijatelju koji ih je na sankama sklonio na sigurno i 1960, kada su me rehabilitovali, učinio dostupnim javnosti i omogućio joj da shvati da su moje ludilo, pomerenost i iščašenost, u životu i u književnosti, bili u službi „otpora svemu što ograničava slobodu stvaranja i postojanja ne samo umetnicima već i svim ljudima sveta čiji je ugao posmatranja i bivstvovanja drugačiji od nametnutog kalupa predrasuda.“[2]

Nestao sam, poput mnogih mojih neobičnih likova, kao žrtva Staljinovih čistkih. Jedne večeri, u pozno leto 1941. godine domar me pozvao da na trenutak siđem u dvorište odakle su me, u kućnom rublju i papučama, crnom maricom odveli službenici Staljinove policije. Februara sledeće godine umro sam od gladi u zatvorskoj bolnici u Lenjingradu.[3] Sklonili su me ljudi bez emocija i smisla za humor. Nisu znali da sam se ja, kao i pre i posle mene mnogi neshvaćeni a veliki, „sklonio u svet koji sam sam stvorio – svet mašte, iskrene radosti življenja, humora koji leči dušu i nudi iskrenu emociju koja sve ljude čini dobrima, opuštenima i povezanima jedinstvenom lepotom radosti osmeha.“ [4]

Autor teksta: Vesna Perić

---

[1] Slijepčević, Ružica - Kultur!Kokoška
[2] Uzelac, Dragan – Čudesna poetika Danila Harmsa
[3] Mihailović, Dejan – iz pogovora za „Slučajeve“, 1989.
[4] Uzelac, Dragan – Čudesna poetika Danila Harmsa