Sintagma

 

Trg sa kojeg sve počinje i na kome se sve završava

Ja bih nešto da vam kažu o istoriji Sintagme i njenim čuvarima. Pročitajte! Raznolikost čini svet lepšim.

Biti u Atini a ne prošetati Sintagmom je nedopustivo. Jer Sintagma je mesto odakle u Grčkoj sve počinje. Vekovima unazad trg je služio za političke mitinge, ali i kao mesto na kome su ljudi izražavali svoje negodovanje i započinjali proteste.

Sintagma u prevodu sa grčkog znači “ustav”, a ovo ime trg nosi od 3. septembra 1843. godine. Nakon dugogodišnje apsolutističke vladavine Grci su tražili od nemačkog princa i prvog grčkog novovekovnog kralja Ota I ustav. I dobili i Ustav i Sintagmu.

Na samom trgu nalazi se Parlament i Spomenik neznanom junaku. Spomenik, postavljen 1932. godine u znak sećanja na sve vojnike i heroje pale u nekom od brojnih ratova koje su vodili Grci, čuvaju evzoni, vojnici koji pripadaju elitnim jedinicama grčke vojske. Ako mislite da je lako čuvati stražu ispred parlamenta i spomenika, varate se. Nije lako biti evzon. Potrebna je visina, dobra građa, snaga, izdržljivost i čvrst karakter da biste marširali u drvenim cipelama sa po 60 metalnih bodlji, u odori teškoj 20 kilograma i od simbola satkanoj. 400 falti na suknjicama za 400 godina turske okupacije, crne svilene kićanke za Isusove suze i za žrtve, bele košulje za nevinost i borbu za slobodu, prsluci sa oslikanim motivima i izvezenim slovima X, za Hristianos, i O, za Ortodoks. Biti evzon „oblige“. Zato ih u obavljanju dužnosti ništa ne ometa. Dok sunce prži, kiša lije, vetar šiba, ljudi prolaze, turisti prilaze da se sa njima slikaju, stoje mirno. Ne progovaraju. Samo sa zapovednikom straže komuniciraju. I to očima. Treptaj za „da“ i dva za „ne“. Funkcioniše. Videli smo.

Tekst i video:Vesna Perić

Foto: privatna kolekcija Saše Nikolića

Pirej – pravo mjesto za sirtaki sa Zorbom

 

luka koja živi i danju i noću

Atina je jedan od rijetkih gradova sa dva srca. Prvo kuca na Plaki i Monastirakiju, drugo u Pireju, najvećoj putničkoj luci Evrope koja vijekovima spaja ostrva sa kontinentalnim dijelom Grčke. Na dugačkim dokovima, u uskim uličicama, koje sa obale strmo vode ka tački koja spaja zemlju i nebo, vide se sjaj i moć Grčke. Ali vidi se i njihovo naličje jer taj mali veliki prostor, koji su nekada dijelili bogovi sa ljudima, danas pripada podjednako onima sa praznim i punim džepovima, starosjediocima i došljacima, Grcima i ostatku svijeta.

Kroz Pirej godišnje prođe dvadeset miliona ljudi. Putnici, mornari, lučki radnici, studenti, avanturisti, ljudi na putu u potrazi za nekom mirnom lukom, umjetnici koje su muze napustile... Zato Pirej nikad ne spava. Budan je i danju i noću, pred zoru i u kasnim noćnim satima.

Ove godine, imala sam priliku da upoznam Pirej. Dva puta sam se šetala lukom. Prvi put u prijepodnevnim satima, po suncu koje je pržilo. Drugi put gužvu  u luci, na trotoarima, ulicama i pješačkim prelazima sam izbjegla jer sam došla u suton. U najljepši dio dana da vidim plavo more puno zlata, nijanse crvene i ljubičaste boje na nebu, palme, raznobojno cvijeće koje prkosi godišnjim dobima, ljude koji bez žurbe ispijaju piće nakon dugog radnog dana... I brodove koji dolaze i odlaze.

"...Po​ska​ki​vao je mah​ni​to ža​lom, bo​so​nog, uda​ra​ju​ći dla​nom o dlan.

- Gaz​da,to​li​ko ti toga 'oću reć'! Ni​kad ni​sam ni​ko​ga vo​lio k'o tebe... i sto​ti​nu ti stva​ri htjedo' kazat, ali moj je​zik to nije us​pi​je​vao. Pa ću sve ot​ple​sat'!

Evo! Sko​čio je ruku i nogu ra​ši​re​nih kao da mu kri​la bje​hu – kada ga vi​djeh kako se baca uvis, na mračnoj po​za​di​ni neba i mora, iz​gle​dao mi je kao ar​han​đel po​bu​ne. Zor​bin je ples, na​ime, bio pun svoje​gla​vos​ti i pr​ko​sa – kao da je put ne​be​sa do​vi​ki-​vao: "Što mi možeš,  Sve​mo​gu​ći? Ni​šta mi ne možeš nego me ubit'! E, pa ubij me – baš me bri​ga! Dao sam si oduška, re​kao sve što sam htio... imao vre​me​na da se is​-ple​šem – i ne tre​bam te više!"

Pro​ma​tra​ju​ći Zor​bu kako ple​še, prvi sam put ra​zumio ču​de​san na​por što ga čo​vjek ula​že da svla​da svo​ju te​ži​nu. Di​vio sam se nje​go​voj iz​dr​ž​lji​vos​ti, okret​nos​ti i po​nos​nu dr​žanju. Žes​to​kim ko​ra​ci​ma u pi​je​sku is​pi​si​vao je de​mon​sku po​vi​jest ljud​skoga roda..."1

Za Grka Zorbu ste čuli. A jeste li pročitali knjigu? Ja nisam. Čeka me. Skoro je izašla  u Deretinom izdanju.  Prije par godina gledala sam predstavu. Sama priča mi je izašla iz glave. Ništa čudno. Koliko sam radnji divnih knjiga zaboravila, ni sama ne znam. Da sam stavila na papir, odmah po izlasku iz pozorišta, imala bih svoju, a ne tuđu, interpretaciju Zorbine slobode, njegove želje, kojoj i sami, svesno ili nesvesno,  težimo, da je osvoji po cenu izopštenosti, usamljenosti, da je sačuva i ako mora da bude i protiv svijeta i protiv svega onoga što bi moglo da poremeti njegov život. Ali nisam. Na sreću, ostala je, negdje duboko u meni, među drugim važnim slikama iz stvarnog, lično proživljenog, i nestvarnog, kroz tuđe sudbine prikazanog života, poruka da se ne treba miriti sa svijetom koji bi da nas lancima okuje, da se bunimo i borimo i kada gubimo. Razni su načini borbe za osvajanje slobode. Zorbi riječi nisu bile od koristi. Ali jeste sirtaki. 

Bezbroj puta sam gledala završnu scenu iz istoimenog filma. Onu u kojoj Entoni Kvin pleše sirtaki na obali. Možda je ona uticala na mene da se usred dana, u pirejskoj luci, na 30 stepeni, i sama  okušam u plesu čije sam osnovne korake nekada davno u školi učila? Ili "mrva ludosti" koja čuči u svima pa i u meni? Šta god da je, zaplesah. Ne tako dobro kao Grk Zorba, ali tih nekoliko sekundi je bilo dovoljno da se osjetim dobro. Slobodnom da prkosim posljedicama globalnog zagrijavanja, lažnom moralu i običajima, besmislenom stidu...  

Tekst i video: Vesna Perić

Foto: Saša Nikolić

      

_________________

1citat iz romana "Grk Zorba" Nikos Kazantzakis

P

o

​

s

​

n

u

a

.

SOLUN ili TESALONIKI

Zovite ga kako želite. Grad da se ljuti ne može. Grci neće.  A nećete mu ni vi, kako god ga zvali, oduzeti lepotu.

Krenuli smo u Atinu, a Atinu smo upoznali već u Solunu. Simbolika ili slučajnost, nebitno. Naša zelenooka, dugokosa i frčkava Atina dočekala nas je sa širokim osmehom. Srdačno. Kako grčki, a i srpski, običaji nalažu.

Καλημέρα Oνομάζομαι Αθηνά μετά θα σας δείξω τις ομορφιές της Θεσσαλονίκης. Όταν θα γνωρίσετε την πόλη θα την αγαπήσετε όσο και εγώ.[1]

Ako mislite da nam se predstavila na grčkom, varate se. Atina je studirala arheologiju u Beogradu i odlično govori srpski. Ali ovo što je gugle translator preveo, a naša Atina proverila, zaista je rekla J.

„Zovem se Atena. Pokazaću vam lepote Soluna. Nakon upoznavanja grada, volećete Solun jednako kao i ja.“

---

[1] Grčko pismo transkribovano u latinično: Onomazome Athina. Tha sas dikso tis omorfies tis Thessalonikis. Meta tin ksengisi sas stin poli, tha agapisete tin Thessaloniki oso kai ego.[1]

 

 

 

Crkva Svetog Dimitrija

Malo vremena pred nama, a puno znamenitosti. Zato put pod noge, malo koraka kroz nekoliko senovitih ulica i eto nas u srcu Soluna, na Aristotelovom trgu. Mestu važnom u društvenom i političkom životu grada jer se sa njega  kreće u pobune i proteste, ali na njemu i organizuju festivali i proslave. 5 je po podne. Na trgu, iz pepela podignutom nakon velikog požara 1917. godine, malo ljudi i puno golubova. Ako krenemo desno, možemo do mora. Plavi se u daljini, noge bi prema njemu, ali Atinin plan je drugačiji. More može da čeka. Želi da trg vidimo u punom sjaju, kad se spusti noć, nebo dobije tamno plavu boju, popale se svetiljke, a ljudi sede u kafeima. Zato ćemo mu prići sa mora. Ono zna da čeka. A nema ni gde pobeći. Zato skrećemo levo, kroz park, pored rimskih iskopina do Crkve Svetog Dimitrija, zaštitnika grada. Potomak solunske aristokratske porodice glavom je platio prelazak na hrišćanstvo. Na mestu gde je ubijen i sahranjen, 303. godine  nove ere, podignuta je mala kapela, a 100 godina kasnije, na njenim temeljima velelepna bazilika sa drvenim krovom. Nije imao mira Sveti Dimitrije ni nakon smrti. Poslednje počivalište mučenika je, u vekovima koji su sledili, bilo pljačkano, u vatri požara uništeno, rušeno i kao džamija služilo da bi svoj impresivan i veličanstven izgled konačno dobio 1017. godine, nakon poslednjeg velikog požara koji je zadesio grad. Plamen vatre, obično neumoljiv, ovoga puta nije bio do kraja nemilosrdan. Poštedeo je kivot sa moštima mučenika, mozaike i freske anonimnih majstora zidnog slikarstva kako bismo u njima i danas uživali. Bazilika Svetog Dimitrija odavno ne služi samo kao božiji hram. Danas se u njemu mir i spokoj kroz razgovor sa Bogom nisu mogli naći. U hramu i oko njego gomila bučnih, veselih svatova sa šampanjcem u rukama, obučenih po poslednjoj modi. Susretanja starog i novog je uvek bilo. Kompromis između tradicije i savremenog načina života očigledno je neminovan.

Rotonda

Šetati kroz Solun znači prolaziti kroz vekove koji se prepliću kao što se susreću i u prijateljstvu stoje jedan pored drugog spomenici iz različitih epoha. Rotonda, jedan od mnogih značajnih rimskih spomenika. Sagradio ju je 306. godine naše ere rimski tetrarh Galerije. Nameravao je car  da Rotonda bude njegova grobnica, ali smrt se ne obazire puno na naše planove niti ispunjava želje. Ne interesuje nju ko smo i šta smo. Car, podanik, imućan ili beskućnik, njoj je svejedno. Naći će te i u Samari ako treba. Tako je i Galerija zatekla u našem susedstvu, u Feliks Romulijani, grandioznom carskom kompleksu koji je sazidao u čast svojoj majci Romuli. Poslednji rimski bog sahranjen je iznad Romulijane. Dve zidane grobnice i humke sa lomačama, na kojima je izvršeno spaljivanje i apoteoza imperatora i njegove majke, svedoče o tome. 

Galerijev slavoluk

Ni 100 metara od Rotonde nalazi se Kamara, trijumfalna kapija, sagrađena na prelazu iz III u IV vek nove ere u čast Galerijeve pobede nad Persijancima. Na očuvanim stubovima još uvek stoje, odupiru se vekovima, mermerne ploče sa reljefima koji prikazuju scene i događaje iz Galerijevih trijumfalnih borbi i pobeda, žrtvene scene s Galerijem i Dioklecijanom, pa Jupitera, Marsa, Dijanu, Okeana, Fortunu, Herkulesa i druga bića grčke i rimske mitologije.

Veliko je umeće bilo pisara u kamenu. Trebalo je držati događaje u malom prstu, napisati knjigu dletom i to tako vešto da posmatraču reči nisu potrebne. Šteta što nismo imali dovoljno vremena da pročitamo priču na slavoluku. Ali, srećom, nema prepreka da priđeš stubovima, popneš se na prste i brzo, brzo pređeš rukom preko ploče. Da na trenutak uskočiš u istoriju.

Navarinou 

Od Galerijevog slavoluka, ulicom punom prodavnica, knjižara i restorana brze hrane, stigli smo do Trga Navarinou. Ovde je atmosfera opuštena. I gužva od jutra do mraka jer smo u jednom od „najživljih“ i „najalternativnijih“ delova grada, na omiljenom mestu okupljanja mladih ljudi. Bašte su prepune, sve klupe zauzete, teško je naći mesto da se sedne i odmore noge čak i na kamenoj podzidi oko arheološkog nalazišta kompleksa rimskih palata koje je izgradio rimski car Galerije. Opet Galerije. Bez njega se, izgleda, ovde ne može. Priča se da je prolazio istim putem kojim smo mi došli. Ali dok smo se mi spuštali prema trgu i obali, njega su iz palate, carskim putem koji se uspinje prema planinama, nosili do Kamare pa, još malo dalje, do Rotonde koja mu je služila za slavlja u svim prilikama. Šta ti je život. Nekom put, a nekom carski drum.

Filip Hrabri

Teško je da se izgubiš u Solunu. Sa severne strane su planine, a nadole, ka jugu, čeka te more. Zapravo ogromna laguna sa malim otvorom na jugozapadu kroz koji, ako poželiš ili moraš, možeš da pobegneš u Egejsko more. Na putu do obale još je mnogo znamenitosti koje treba videti. Zastati ispred spomenika Filipu Makedonskom izrađenom u bronzi. Vajar nije propustio da ljubiteljima istorije pokaže hrabrost velikog ratnika koji je u bitke jurišao na čelu svoje vojske: obukao ga je u ratnički oklop, u desnu ruku stavio šlem i zatvorio desno oko koje je izgubio prilikom opsade Metone.

Aleksandar Veliki 

A gde bi bio podignut spomenik Aleksandru Makedonskom ako ne u blizini spomenika njegovog oca. Dovoljno je da se pređe cesta, dovoljno ali ne i lako jer Grci jure i kolima i na motorima, i nađete se na trgu na kome Aleksandar Veliki neustrašivo jaše na Bukefalu propetom na prednje noge. Bili su Solunci malo pristrasni i prikazali da je Aleksandar poginuo u borbi iako je, zapravo, umro otrovan. Ali ne može im se zameriti, zaslužio je tu pristrasnost junak kojeg je sam Aristotel podučavao i za čije vladavine je Solun doživeo svoj procvat. Odmah iza spomenika je zid sa reljefom na kome je prikazana bitka kod Isa u kojoj je, boreći se protiv vojske persijskog cara Darija, Aleksandar bio ranjen. Fotografije bi bile kao razglednice sa morskom pozadinom da to veče na trgu nije bio koncert. Velika bina, postavljena ispred samog spomenika, nam je s jedne strane uskratila fotografisanje, ali, s druge strane, omogućila da vidimo kako se naši savremenici Grci zabavljaju i da se sami malo zanjišemo uz zvuke nove muzike.

More, a kraj njega Bela kula 

Izvukli smo se nekako iz mase i s druge strane spomenika stupili na lepo uređeno šetalište. Bilo je nezamislivo da, dok uživamo u pogledu na more i Olimp, koji se, na našu sreću, toga dana lepo video, ne napravimo „nekoliko“ fotografija.

Pogled na more i Olimp, rekla nam je Atina, najbolji je sa Bele kule. Zvali su je dugo Crvena i Krvava kula jer su je Turci koristili kao utvrđenje, kasarnu i tamnicu sve  do  1912. godine. Posle oslobođenja postala je bela kako bi se zaboravila njena ružna prošlost. Ali istorija je neumoljiva, ne briše ni ružno ni lepo. Pa tako ni prošlost Bele kule.

More je čudo. Omamljuje i vuče. Sa druge strane ulice buka, metež brzim pogledom registrovan, a mi, dok hodamo obalom čujemo tišinu koja dolazi sa pučine, vidimo bistru vodu i pokoji talas koji se lomi o kameni zid i bezobrazno prska neoprezne koji se previše približe njegovom i samo njegovom posedu. Sunce je već zašlo, mi umorni od pređenih kilometara, ali odlučni da izbliza vidimo ono što smo na početku šetnje ostavili za kraj. 

Aristotelov trg

Čeka nas Aristotelov trg. Iz pepala podignut. Atina je bila u pravu. Prošetati njime noću, kada ga obasjavaju svetla sa hotela, bioskopa „Olimpion“ (sedišta Solunskog filmskog festivala), iz brojnih kafića i restorana, je neopisiv doživljaj. Još kad priđete statui filozofa po kojem je trg dobio ime i slikate se sa njim, osetite se nekako važno. Kad ga budete posetili, ne zaboravite da protrljate Aristotelov palac. Desni. Mada ne možete pogrešiti, taj deo je svetliji od ostatka spomenika. Priča se da se tako postaje mudriji. Neki od nas su to uradili. Videćemo da li je prazna priča. Ili ima u njoj istine J.

Dug dan. Jednostavno nije mogao stati na jednu stranicu. Ako ga ne pročitate, ništa. Ako ga pročitate, možda vam pomogne da ga iskoristite kao vodič kada se opet, jednom ili u mislima nađete u Solunu. Za to dani, u priče pretočeni, služe.

P. S. Atina, hvala ti za dobro skrojen plan šetnje kroz grad. Za priče o Solunu, njegovim spomenicima i znamenitim ličnostima koje si podelila sa nama na dobrom srpskom jeziku. One su bile inspiracija autoru. Bez njih ne bi bilo ni ovog teksta.

Foto, Solun, na krovu 

Uzdravlje, Ano Poli, videćemo se!

 

Autor teksta i videa: Vesna Perić

Foto: Saša Nikolić