U
potrazi za rupom u zidu
Cigla po cigla zid. Da nas zaštiti od hladnoće, kiše, vukova i neprijatelja. Jedni ga gradili, drugi rušili. Vekovima. Opstajala carstva zahvaljujući podignitim čvrstim zidovima, ali i padala urušena iznutra neslogom, epidemijama, lošim izborima i odlukama. Tada više ni zidovi nisu bili dovoljno čvrsti da zaštite od napada neprijatelja. Vekovima kasnije, nagriženi zubom vremena stoje kao nemi svedoci davno minulih vremena i događaja. Danas su turističke atrakcije. Da mogu da pričaju, otkrili bi nam sudbine ljudi i naroda, uzroke uspeha, ali i propasti velikih i malih carstava. Posvedočili da su u drevnoj prošlosti, baš kao i danas, predstavljali mesto na kom patnja počinje i/ili završava. Ili mesto početka puta ka neizvesnoj budućnosti.
Sa uspostavljanjem fiksnih granica, uredno na mapama iscrtanim, koje su priznale i potpisom, kao nekada krvlju, zapečatile vlade većine zemalja, prestala je i potreba da se grade zidovi. Lepo i pametno. Ali...
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla[1]
Guglam. Ključna reč IZBEGLICA. Rezultati u pretrazi: pesma Milomira Miljanića i Vere Matović na prvoj strani. Evo i Zokija Bosanca. Zalutala među njima i pesma grupe Zoster. Na trećoj strani pretrage stidljivo se pojavljuje tekst sa portala BBC NJUZ o Nikoli Kovačeviću, dobitniku Nansenove nagrade[2] za ljudska prava za svoj rad sa izbeglicama. Potresna priča čoveka koji tužne životne ispovesti izbeglica iz Afrike i Azije, na putu preko naše zemlje ka zapadnoj Evropi, prenosi na papir i pred međunarodnim sudovima dokazuje kršenje ljudskih prava. Nimalo lak zadatak. Da bi ga obavio, mora da poznaje granice, napuštene salaše i zgrade, privremeno utočište iskorenjenim ljudima koji kao duhovi besciljno lutaju bez lične karte i pasoša, računa u banci. Bez kofera, u odeći koja je poznavala bolje dane, u poderanim patikama, često bosi. A najčešće gladni. Svako jutro, kada pođe na „posao“, prikuplja snagu da ne odustane od zadatka. Jer, posle košmarne noći, u kojoj se u isprekidanim snovima izmešaju slike i pojedinačne priče ljudi sa kojima je razgovarao na travi kraj bodljikave žice, treba se suočiti iznova sa izmučenim, u duši (nevidljivim) i na telu (vidljivim) modricama prekrivenim ljudima u potrazi za novim domom i čoveka dostojnim životom. Sa ljudima koji su mislili da će pronaći raj. A završili na putu ka paklu popločanom dobrim namerama. I nadama.
„Na ovaj put
krećeš sa bezbroj pitanja. Stalno imaš osećaj neizvesnosti, nesigurnosti i
straha. Imaš mnogo planova koji se možda i ostvare. Zamišljaš kakav život može
da bude. I nadaš se nekom boljem životu.“
SAD – Meksiko 2006; Grčka – Turska 2012; Bugarska – Turska 2013; Slovenija – Hrvatska 2015; Mađarska – Hrvatska 2015; Mađarska – Srbija 2017. Pitate se šta je zajedničko nabrojanim zemljama i brojevima? Zidovi. Ali više ne od cigle i kamena već od čelika. Žilet žice. I bodljikave. Slične onoj iza koje su bili u II svetskom ratu „života nedostojni ljudi“ a kroz koju je tekla struja napona od 380V. Samo je ova nova „pametna“ jer, zahvaljujući naprednoj tehnologiji, ne ugrožava životno čoveka. Mislite da je spisak kompletan? Varate se. Slični zidovi postoje i između Danske i Nemačke, Argentine i Paragvaja, Uzbekistana i Avganistana, Južne Afrike i Mozambika, Kuvajta i Iraka, Bocvane i Zimbabvea, Saudijske Arabije i Jemena. I spisak se ovde ne završava. Kako stvari stoje, biće ih još.
Zidovi XXI veka
Na zidovima XXI veka, podignutim na blogovima, internet portalima, e-novinama, društvenim mrežama, otkucano u komentarima i ispisano na hameru iz straha od naglog priliva izbeglica i migranata, čitamo:“Izbeglice idite kući”; “A odakle si ti, momak?”; „Migrant iz Sirije opljačkao i silovao“; „Stop naseljavanju migranata“; „Migrantima ograda, građanima sloboda“; „Ustanite protiv islamifikacije Belgije“; „Zaustavite lažnu politiku integracije“; „Pošaljite kući nezaposlene koji nisu iz Evrope“; „Migranti povećavaju broj krivičnih dela!“; „Upadaju na tuđa imanja, pljačkaju, kradu“ „Imaju više prava i više su zaštićeni od nas“; „Svi su vojno sposobni muškarci sa po 10000 € u džepu.“
Prostora za odgovore onih kojima su poruke upućene gotovo da nema. Da ga
je malo više, saznali bismo:
Lara Tahan, nastavnica iz
Sirije: Moj život pre rata iz 2011. godine bio je
veoma dobar. Bila sam nastavnica matematike u Alepu i imala sam dvoje dece. Ali
kad je izbio rat, znala sam da nemamo budućnost u toj zemlji. Dok sam se vozila
na posao, kraj puta sam viđala leševe. Zato sam pobegla.
Samar Džaber, diplomirani inženjer
iz Jordana: Prijavio sam se na stotinak poslova, ali me
nikad nisu pozvali na razgovor. I zato sam sada odlučio da uradim ono što oni
traže i da studiram da bih stekao švedsku diplomu. Želim da izgradim budućnost,
želim da budem samostalan, ali prošlo je šest godina i nemam ništa.
Deca u pokretu: Želeo bih da drugi razumeju našu priču – zašto smo krenuli na ovaj put i
šta smo sve preživeli. Tako bi znali i kako da nam pomognu.
Na ovaj
put krećeš sa bezbroj pitanja. Stalno imaš osećaj neizvesnosti, nesigurnosti i
straha. Imaš mnogo planova koji se možda i ostvare. Zamišljaš kakav život može
da bude. I nadaš se nekom boljem životu.
I, na kraju, šta sam ja? Bosanac, Srbin, Francuz, Hercegovac, Sarajlija, vanzemaljac? Lakše mi reći izbjeglica. Jer dok se dođe do toga da sam čovjek, prođe mladost.
Gde je nestalo razumevanje? Kada se zamorila saosećajnost? Kako je moguće da ostanemo nemi i okrećemo glavu od ljudske patnje? Zapitamo li se da li ljudi u pokretu napuštaju domove lako? Možemo li da zamislimo da se jedno jutro probudimo i da nam se život naopačke izvrnuo? Da imamo 30 minuta da se spakujemo i napustimo kuću, ulicu, grad, zemlju? 30 minuta da pokupimo sve uspomene na lepe i bolne trenutke koje smo doživeli i preživeli pod „sigurnim“ krovom nad glavom? Da se pozdravimo sa senama naših dragih koje ne možemo da uhvatimo za ruku i povedemo sa sobom? 30 minuta da spakujemo kofer? Da odlučimo šta ćemo poneti? Možemo li? Ako smo imali sreće da nam sudbina nije podelila loše karte, da smo u dodeli uloga prošli dobro, teško. A šta možemo? Da zamislimo i da se zamislimo. Jer
Hodie mihi, cras tibi
„Danas meni, sutra tebi“ preinačeni je citat iz Biblije, iz Knjige Sirahove (38,22), koji u originalu glasi: „Mihi heri et tibi hodie - meni juče a tebi danas. Nekada je bio čest natpis na nadgrobnim spomenicima, a danas je izreka kojom se reaguje na ravnodušnost okoline prema nevolji i ističe da se ona svakome može desiti. Dovoljno je osvrnuti se oko sebe i pogledati ljude koji nas okružuju, onda zaviriti u svoje srce, u svoje sopstvo - unutrašnji glas koji ignorišemo iako nam često i tačno govori kako da živimo[4] i eto istine. Neumoljive. Čvrste kao zid. Istine koja nam sine pred očima. Onim unutrašnjim koje se zaustave, zamislite, na zidu pred kojim stojimo svi. Pred zidom bolesti, siromaštva, straha, neizvesnosti, starenja, nestajanja. Pred zidom usamljenosti, teskobe, izolacije. Pred zidom smrti. Svako od nas stoji pred nekim zidom, vidljivim ili nevidljivim, opipljivim ili od misli i osećanja sazdanim. I ne može dalje. Stojimo i čekamo. Danima, godinama, decenijama. Jer zid je visok i jak. Čekamo da vreme kao miš nagrize naše zidove i da se napravi malena rupa koju ćemo širiti dok ih ne srušimo. U međuvremenu mogli bismo da pomognemo vremenu. Kako možemo i znamo. Jer zidovi između čoveka i čoveka ne treba da postoje.
[1]
Đorđe Balašević, stih iz pesme „Provincijalka“
[2] Fritjof
Nansen bio je norveški naučnik, istraživač i diplomata, koji je ujedno bio i
prvi visoki komesar za izbeglice u Ligi nacija nakon raseljenja izazvanog Prvim
svetskim ratom. Njegovim naporima stotine hiljada izbeglica uspeli su da se
vrate kućama ili su postali legalni stanovnici zemalja u kojima su našli
utočište, navode iz UNCHR-a. Prvi je uvideo da je jedan od najvećih problema sa
kojima se suočavaju izbeglice nedostatak međunarodno priznatih ličnih
dokumenata. Prva dokumenta izbeglica nazvana su „Nansenov pasoš". Za svoj
rad dobio je Nobelovu nagradu za mir 1922. Nagrada je ustanovljena 1954. godine
[3] Vujica Rešin Tucić, stihovi iz pesme „Nepomični čovek“
[4] Elie
G. Humbert, 1980, str. 38
Нема коментара:
Постави коментар