Ravnodušna pesma
Čovek se, katkad, povuče u samoću,
Zbog starosti, umora il’ razočarenja,
Il’ možda zbog svega skupa. I tad, noću,
U časovima neželjenih bdenja,
On vidi duboku i jadnu prazninu
Srca k’o života, života k’o sveta,
I da duše kao leptirovi ginu,
I da svaka nada k’o magla odleta.
I, za čudo! Tada ništa mu ne smeta:
Ni šum mrvih seni, ni idoli pali;
Sam se pita zašto i šta da se žali?
A jedan se osmeh rađa polagano:
Osmeh koji ništa ne mrzi nit voli,
Osmeh blag, sažaljiv, kad se sve preboli,
I sadašnji jadi i nadanje rano,
I bol što je muklo naša srca cep’o
Sve postaje jedno. Pa i to je lepo…
Нема коментара:
Постави коментар