Razgovor između Pasternaka i Harmsa

 

Razgovor između Pasternaka i Harmsa

Praveći priču, želele smo da prikažemo kako bi izgledao razgovor između Pasternaka i Harmsa da su imali priliku da se sretnu. Susret je smešten van prostora i vremena i simbolički prikazuje vraćanje na teme, konflikte, kritike i nerešena književna pitanja.

Tim „Ljubiteljke kreativnog haosaˮ čine:

Vesna Perić – školski bibliotekar i profesor francuskog jezika i književnosti i diplomirani romanista. Rođena u šestoj deceniji XX veka kada su još uvek knjige bile u modi. Čita knjige koje niko drugi ne čita.

Nevena Živanović – profesor srpskog jezika i književnosti. Rođena krajem XX veka, ali, ljubav prema književnosti deli sa prethodnim generacijama.

Manuela Novaković – učenica Tehničke škole Negotin. Dete novog veka koje dobro barata olovkom i kistom. Saradnja sa profesorima joj ne pada teško što oni sa zadovoljstvom prihvataju.

- Gospodine Leotjeviču, kakvo zadovoljstvo konačno se sresti sa Vama! Odavno sam hteo da Vas pitam nešto.

- Hmm!

- Kakav si ti bio avangardista kad u tvojim stihovima preovladava romantizam?

- Svašta! Zar samo ti nisi primetio moju veštu igru reči? Samo ti nisi prepoznao ironiju i obrte u mom delu?

- Ma mali si! Sve je to kod tebe previše suptilno! U kom veku živiš? Zar ti nisu dosadile lirske teme? Gde ti je tu čovek?

- Čuj, gde mi je čovek? Ja stalno ispitujem njegov unutrašnji svet za razliku od tebe koji misliš da je dovoljno da ga predstavljaš kroz komične situacije?

- Ključ je u jednostavnosti. Zar nisi shvatio? Već je sve rečeno o čoveku. Ostaje nam samo njegova dekonstrukcija kroz jezičke i logičke vratolomije.

- U moju hrabrost sumnjaš? Nisam siguran da bi ti odbio Nobelovu nagradu. A vidiš, ja jesam.

- Meni kažeš? Meni?! Čoveku koji se zalaže za slobodu stvaralaštva i štampe? Nego, jesi li primio moje pismo? - Pismo? Koje pismo? Ne znam o čemu ti to.

- Ovo. „Dragi Borise Leotjeviču, čuli smo od M. A. Kuzmina o postojanju izdavačke kuće Uzel u Moskvi. Obojica smo jedini levičarski pesnici u Petrogradu i nemamo prilike da ovde objavljujemo. Uz pismo prilažemo pesme kao primere našeg stvaralaštva i molimo Vas da nas obavestite o mogućnosti objavljivanja naših stvari u almanahu „Čvor“ ili kao zasebnu knjigu. U ovom drugom slučaju možemo poslati dodatni materijal (poezija i proza).

3 april 1926. Petersburg Danil Harms i Aleksandr Vedenski “

 - Čekaj! Pismo nije za mene. Ja sam Leonidovič.

- Simbolista! Futurista! Da, da. Mislio sam da smo na istoj strani. Kakva naivnost! Umesto da rušimo svet zajedno, da nađemo lek protiv gluposti, rigidne ozbiljnosti i ljudskog zla, ti se udvaraš vlasti. Ja sam čovek koji ne razmišlja politički, ali nije me strah da glasno kažem da se ne slažem sa politikom sovjetske vlasti u oblasti književnosti, i da želim, suprotno postojećim državnim uređenjima u tom pogledu, slobodu štampe kako za moj rad, tako i za stvaralaštvo meni bliskih pisaca. A ti, ni za Mandeljštama se nisi zauzeo. A mogao si. Je l’ istina da te je Staljin upitao šta misliš o njemu, a ti odgovorio da vas dvojica imate različite filozofske poglede na poeziju? I da ti je Staljin zalupio slušalicu uz komentar kako nisi u stanju da se zauzmeš za druga?

- Molio sam Buharina da interveniše da ga puste. Tajno sam i bez dozvole predao rukopis „Doktora Živaga“ zapadnim izdavačima. Nisam stavio ni potpis na peticiju za smrtnu presudu generalu J. Imaršalu T. i dospeo na listu NKVD-a za odstrel. 

- Jesi. Ali je Staljin lično preškrabao tvoje ime sa spiska rekavši: «Ne dirajte ovog stanovnika oblaka». Ili «Ostavite ovu svetu budalu na miru»? Ne zameri, ljudi pričaju. Nikad nisi bio izbrisan iz službene sovjetske memorije, aktivno si sudelovao u radu Saveza pisaca SSSR, Buharin te hvalio kako si originalan, beskrajno dalek od šablona i otrcanosti, majstor stila. Najbolji pesnik Sovjetskog Saveza. Bla, bla... A ni honorare ti nisu oduzeli. A za to vreme ja sam pravio filozofsku buku koja, izgleda, nikome ne treba i koja sve vas uznemirava. Slavio sam besmisao, haos i smrt. A kako sam završio?! Umro od gladi u ludnici. Ma znaš šta? Ideš na moju crnu listu i to iza modernog ali vulgarnog ukusa i Čurilina, a ispred Lebedeva, Akimova, akademije, kosih džepova i širokih revera, mode za mršavice. Gori si i od tanga, filma, «ostavi me ne miru» ženskog odbijanja, gramofona i džeza. Nemam ti ja vremena za gluposti. Dubim na glavi i smišljam o kome da pišem. Znam! Gogolj!

«Ali Gogolj je tako veliki da se o njemu ne sme ništa pisati, i zato ću, ipak, da pišem o Puškinu. Teško je bilo šta o Puškinu reći onome ko ništa ne zna o njemu. Puškin je veliki pesnik. Napoleon je, po veličini, manji od Puškina. Bizmark je, u poređenju s Puškinom, mačji kašalj. A Aleksandar I i II i III su prosto nule u poređenju s Puškinom, A i svi drugi ljudi su, u poređenju s Puškinom nule. Samo u poređenju s Gogoljem, nula je i sam Puškin. Zato bolje da ja vama nešto napišem o Gogolju, nego što pišem o Puškinu. Ali Gogolj je tako veliki da se o njemu ne sme ništa pisati, i zato ću, ipak, da pišem o Puškinu. Ali, posle Gogolja, nekako je ponižavajuće pisati o Puškinu. A o Gogolju se ne sme. Zato bolje da ja ni o kome ništa ne pišem. Ma šta da ne pišem! Ti si mi nepresušna inspiracija. Iz moje glave apsurd kroz suze i smeh. A ti sa tvojim pahuljama, brezama... Ma kako takvom čoveku to padne na pamet. Je l' to smišljaš dok plivaš? Pogledajte, ispod grane/Rije zemlju Balagane! Panta rei za tebe ne važi...  Ajmo mi iz početka! - Gospodine Leotjeviču, kakvo zadovoljstvo konačno se sresti sa Vama! Odavno sam hteo da Vas pitam nešto.

- Hmm!

...