ZAPISANO METKOM

 

Zoran Žmirić dixit

* * * 

kad je braco stigao u ceradi

stara je svu njegovu robu podijelila

nešto karitasu, nešto merhametu

a ono što je ostalo

završilo je u staračkom domu

par ulica od nas

kad god bih dolazio kući

ispred doma bih vidio

kako crvena karirana košulja mog brace

sjedi na klupi i igra šah

kraj nje njegove traperice

i plava vjetrovka koja sporo šeće

gore-dolje bez nekog vidljivog cilja

i svaki bi me put iznova

zbog crvene karirane košulje

traperica

i plave vjetrovke

neki igleni zubi ugrizli za srce

od tada sam rijetko kada u naselje ulazio tom ulicom

i makar nije bilo kraće

birao bih put s južne strane

jer rat je –

to sad uviđam

preuveličao neke riječi

kao što su domovina, junaštvo i čast

dok su neke male, tek obične –

kao crvena karirana košulja, traperice i plava vjetrovka

ispale –

pismo sveto

za

sve to

Ja ću tako

 Pročitao, ne pročitao, ne dođe na isto.

„Ne brini, Hedli. Neki ljudi neće iskreno da razgovaraju sa mnom jer su zastrašeni. Slažem se sa Orvelom: istina jeste važna.”

Čitam na Glif portalu intervju sa Margaret Atvud. Volim njene romane. U razgovoru sa novinarkom priča o svemu i svačemu. Pročitajte ako vas interesuje. Ja bih o kraju intervjua. Tu novinarka objašnjava njihov način komunikacije preko mejlova i kaže da je različit od razmjene mišljenja na društvenim mrežama. E to mi je privuklo pažnju. Ne zato što ne znam da razlika postoji, već zato što danima razmišljam o komunikaciji na fb gdje sam često.

Godinama iznosim svoje mišljenje, stavove, izbore... Ne mogu reći da u početku nisam bila šokirana reakcijama i odsustvom reakcija na izneseno, ali, kada sam jednom konačno progutala gorku pilulu i isprala gorčinu, došla sam do zaključka da su društvene mreže i te kako korisne. Odlično mjesto za profilisanje ljudi i fb prijatelja. Otvore ti se vidici pa ko na dlanu vidiš mentalni sklop ljudi koji te okružuju u virtuelnom svijetu. Njihove frustracije, strahove, hrabrost, istinoljubivost, sebičluk, zavist i ljubomoru. Prepoznaš dobronamjerne, inadžije, tvrdoglave, arogantne, introvertne i ekstrovertne. Saosjećajne, pa one, u svom nevaspitanju, okrutne. Koji riječima ubijaju. Pogađaju u cilj kao mecima. Sretneš ravnodušne, prijateljski nastrojene. Djelioce komplimenata i lajkova. Zagubljene. Uplašiš se za njih. Pošalješ im poruku i odahneš kad saznaš da su dobro. Da su samo poželjeli da se odmore. I one lažno zagubljene. Tu su, na tuđim zidovima, ali ne i na tvom. Opet ti bude lakše jer shvatiš da su živi i zdravi. I pomisliš 'pa ok je, samo im nisi interesantan'. Nisi prioritet, nisi važan u njihovim životima. Pa šta! 

Idemo dalje. Da volimo i ne volimo. Da ne budeme ozlojeđeni. Da se javljamo prvi. Da dijelimo lijepe i ružne stvari iz života, svog i tuđeg. Da se slažemo i ne slažemo. Da dijelimo smajliće. Da budemo to što jesmo, prihvatali nas ili ne takve kakvi smo. Da pokušamo da razumijemo koliki je kamen, koji žulja, u cipeli drugog. Da govorimo iskreno. Ja ću tako. Drugi kako hoće

Otvori stovarište! Ako imaš sjećanja i emocije da ga njima napuniš, isplatiće ti se.

Šta bi čovek bez sećanja?

"To je strašno. Čovek ništa ne ponese sa ovog sveta. Čak ni uspomene. Pa ipak, treba da iskažemo najdublju zahvalnost prirodi što nam je dala moć da pamtimo. Šta bi čovek bez sećanja?"                       

- iz predgovora*

Jeste li čitali „Stovarište“? Mjesecima mi je unazad iskakalo na sponzorisanim stranama knjižara i bilo je nemoguće ne primijetiti ga. Svedene korice, dječiji crteži mi skrenu pažnju. Volim ih. Priznajem da ne mogu da odolim ni nerecikliranom, bijelom papiru. Ljepše miriše. Ako se izuzmu Mihizova „Autobiografija o drugima“ i Simon de Bovoar sa „Uspomenama lepo vaspitane devojke“, „Najboljim godinama“ i „Moćima stvari“, i nisam neki ljubitelj biografija i memoara. Pa ipak, zbog „Stovarišta“ sam se odrekla principa da kupujem samo pročitane knjige (mala nastranost) koje, po mom mišljenju, vrijedi više puta pročitati. I nisam se pokajala.

 

Ne bih da budem spojler i da vam smanjim ili oduzmem užitak koji sam sama osjetila čitajući knjigu pa ću u kratkim crticama nagovijestiti zašto se nećete razočarati ako knjigu pročitate. Brz je Sergej u razgovoru, često neprijatan, nervozan i agresivan. Ima toga i u napisanom. Ali u ovom slučaju ne smeta jer je lijepo i emotivno, podelivši sa nama ostvarene životne snove, opisao izmaštane, ali, nažalost, nerealizovane snove čitave jedne generacije.

 

Čitajući „Stovarište“, ići ćete sa Trifunovićem na hadžiluk kod Štulića. Pa zar je malo postati hadžija? Navijaćete za njega kada umjesto vas, po cijenu da ne dobije ulogu u „Taksisti“, drži lekciju iz istorije producentu filma jer želi da cijeli živi Njujork sazna ono što ne zna nijedan živi Turčin: da su im sultana ubili Srbi i da su zvona Crkve Notr Dam zvonila u čast pobjede kosovskih junaka. Svidjeće vam se i pragmatičnost Amera, lakoća sa kojom pristaju da glavni lik ne bude, kako je prvobitno zamišljeno, Albanac, izbjeglica sa Kosova, već Musliman iz Bosne da bi, na kraju, prihvatili da treba da bude Srbin. Jer glumac, kojeg žele u filmu, misli da je poslije bombardovanja red da konačno neko odigra dobrog Srbina u američkom filmu.

 

Vodiće vas Sergej i na koncert Rolingstonsa u Beč. I vaš će se zvižduk, nakon mnogo decenija, pridružiti zvižduku koji se čuo iz 10000 jugoslovenskih grla jer je Džeger pozdravio Austrijance, Mađare, Nemce i Rumune. A pristiglim iz zemlje koja uskoro više neće ni postojati i te kako je bilo stalo da ih niko, pa bio to i Mik, ne otpisuje olako.

 

Puno je u knjizi crtica iz glumačkog života, priča sa i iza scene, iz pozorišnog bifea, svađa i mirenja, smijeha na sahranama velikih i malih koji su svojom igrom na daskama hranili duh ljubitelja pozorišne umjetnosti. Suza zbog jednog Engleza koji igra ujka Vanju kao prava slovenska duša. „Tišina!“, iz petnih žila upućeno na srpskom nemirnoj publici, jer ser Pol svira i pjeva. Susrešćete se sa Stivom Vonderom i Džarmušom. A tek priča o Brandu. Od „Mama, ko je ovaj glumac?“, preko „E, to ti je moj sine Marlon Brando“ do poziva na druženje, od djetinjstva maštanog, a odbijenog. Jer ko ne bi uvenuo, na mjestu umro da svog junaka, zbog kojeg ti noge igrale oko stola, vidi ostarjelog, nemoćnog. Iako mi se nije spavalo, nakon te glave ostavila sam knjigu. Nisam mogla ni htjela da nastavim sa čitanjem. Ne znam zašto mi je bilo potrebno da baš ovom sjećanju dam vremana da u mojoj glavi odleži? Da se ne izmiješa sa drugim sjećanjima?

 

O kafani – drugoj kući, sahranjenom mrtvom, a živom prijatelju, selidbi iz tog drugog a jedinog doma, beskućniku koji nema gdje da odnese sve trenutke, poljupce, smijehove i suze, čitajte sami. Ne želim da vam subjektivnim mišljenjem buku u glavi stvaram.

 

Nisam bila dovoljno ubjedljiva? Dodatna motivacija:

Tone Titanik

 

Od sopstvene težine

Sante su svuda oko nas

Ko u tišini probija daljine

U moru burnom naći će spas.

 

Ja biću zato jedrilica laka

Trpljenja mog ta mis’o j’ plod

S jedrom u srcu, vetrom u Boga

Ja biću sklad taj, Čovek – Brod.

*Danilo Nikolić

Himna životu

 Art work by Pascal Campion

Život je život. Zar bez himne da ostane?

Autor teksta: Vesna Perić

Život je lep. Život je kratak. Život je san. Život je roman. Napisan i nenapisan. Život je maskenbal. Život je avantura. Misterija. On je tajna nad tajnama i čudo nad svim čudima. Život boli. Život je nada. Igra. „Život je san za mudre, igra za budale, komedija za bogate i tragedija za siromašne.”[1] Život je nepredvidljiv. Život je ovde. Život je negde drugde. Volimo li život? Život je sastavljen od vremena. Život volimo. Život ne volimo. Život je knjiga. Život je radost. Život je maraton. Nekad je siv, nekad je žut. Život je lak. Život je težak. Život je smrt. Život je tamo gde smo mi. Život je tamo gde si ti. Život je stvar izbora. Život biramo. Život ne biramo. Život je besmislen. Život definitivno ima smisla. Život je bedan. Život je samo od trenova sačinjen. Onoliko je lep koliko mu dozvolimo da bude lep. Život je reka. I more. I umetnost. Vreme koje prođe između rođenja i smrti. I Sto godina samoće. Kraći je nego što mislimo. Život je putovanje. Život je sada i ovde. Život je trnovit put. Život je bajka. I vera. Život je pravo. Život je podnošljiv. Sastoji se od malih stvari. „Život je raj i svi smo mi u raju, ali mi to nećemo da znamo; a kad bismo hteli da znamo, odmah bi sutra na celom svetu postao raj.“[2] Mrzim život. A ja volim život. Bojim se života. Hoću da živim. Jednom se živi. Prespavao si život, probudi se! Ne razumem život. Okrutan je. Ceni život! Hoću da živim večno. Iskoristi život! Živi svoj život! Pusti mene da živim! Život je prilika. Izazov. I dužnost. Uh, što sam umoran od života! Kako to? Gde si izgubio životni cilj? Kako je jadan ovaj život! Ovo je moj kraj. - Misliš? Počni novi život! Život nije pošten. Život ide dalje. Život ne umire. „Svet je pozornica, a život dolazak na nju: dođeš, vidiš, odeš.“[3]

 „I za hiljadu godina čovek će isto ovako uzdisati: ’Ah, teško je živeti’ i u isti mah, ovako isto kao i sada, bojaće se i neće hteti da umre.“... Ne samo za dve, tri stotine godina, nego i za milion godina, život će ostati kakav je i bio; on se ne menja, ostaje stalan, držeći se svojih vlastitih zakona...“[4]

 Život je život. Zar bez himne da ostane?

---

[1] Šolem Alehem [2] Dostojevski [3] Demokrit [4] Čehov

Da zahvalim želim - Mariangela Gualtieri

Prevod pesme: Vesna Perić

U ovo doba noći

iz ovog kutka sveta

 

da zahvalim želim božijem

zamršenom spletu puteva kojima se kreću događaji i stvari

na raznolikosti bića

koja naseljavaju ovaj neverovatni svet

 

Da zahvalim želim

za ljubav zahvaljujući kojoj vidimo druge

onako kako ih božanstvo vidi.

Za hleb i so

za čaroliju ruže

koja nesebično deli boju, a ne vidi je

za umeće prijatelj biti

za poslednji Sokratov dan

za način izražavanja koji može odglumiti mudrost.

 

Da zahvalim želim

za hrabrost i sreću drugih

za domovinu koja na jasmin miriše

i za veličanstvenost vatre

u koju nijedno ljudsko biće ne može gledati

a da ne oseća drevnu začuđenost.

 

I za more

najbližeg i najljupkijeg boga

među bogovima.

 

Želim da zahvalim što su se vratili svici

i za nas

kad nas strast obuzme i kad osećamo lakoću postojanja

kad se u nama probudi radost i zahvalnost

za lepotu reči

tu misaonu prirodu Boga

za savladanu veštinu pisanja i čitanja

koja nam omogućava da i svet i sebe preispitujemo.

 

Za mir u kući

za decu

naše kućne bogove

za dušu, zato što će, ako ona siđe sa visina na kojima je,

zemlja umreti

za činjenicu da nisi sam, jer imaš sestru.

 

Da zahvalim želim za sve one

koji su mali, bistri i slobodni

za drevnu pozorišnu umetnost jer

još okuplja žive i da karakter izgrade hranu im daje.

Za smisao ljubavi

za vino i boju njegovu

za razbibrigu, onako usputnu, bez ikakvog očekivanja

za lepotu tako drevnu i tako novu.

 

Da zahvalim želim za lica ljudi

za lica sveta

različita a neka i obožavanja vredna

za noći u snu zagrljeni

za vreme kada smo pažljivi i zaljubljeni

za pozornost

koja je po slobodnoj volji molitva duše.

Za naše učitelje silne veličine

za onog koji je u nama vekovima rasuđivao

za sve biblioteke na svetu

za lep osećaj kada smo među ljudima koji čitaju.

 

Za ono što je dobro u prijateljstvu:

glasno izreći gluposti i radosti

za sve poljupce

za ljubav koja nas čini neustrašivim

za zadovoljstvo, ushićenje, opijenost

za mrtve naše

koji svet mrtvih naseljavaju.

Da zahvalim želim

što na ovoj zemlji postoji muzika

za ruku desnu i ruku levu

koje u skladu i slozi delaju

za onog koji za očiglednost ne mari

za pse, za mačke

srdačne ljude prepune tajni

za cvetove

i tajnu pobedu koju slave

za tišinu i darove koje nosi

za tišinu, možda, najveću lekciju života

za sunce, praoca našeg.

 

Da zahvalim želim

na Borhesu,

na Vitmanu i Franji Asiškom

na Hopkinsu, Herbertu

jer napisaše već ovu pesmu

za činjenicu da ova pesma nema kraja

i da se menja od čoveka do čoveka.

i da nikada doći neće do poslednjeg stiha.

 

Da zahvalim želim

za minute pred san

za nenabrojane lične darove

za san i smrt

ta dva blaga koja se videti ne daju.

 

I najzad da zahvalim želim

za veličanstvenu moć starodrevne ljubavi

za ljubav koja sunce i zvezde pomera

i pokreće sve u nama.