Rada je kriva, majke mi...

Juče je bio 6. april. Značajan datum. Meni iz dva razloga. Jedan od razloga je veseo, a drugi neveseo. Istoga dana, iste godine, skoro u isto vrijeme se rodila moja sestričina i puklo je Sarajevo. Raspuklo se, kao nar iz Šantićevih pjesama, na dvije pole.

Ali nijedan od ta dva događaja nisu tema mojih pisanija,  odlučila sam da stavim na papir (oops, na ekran) sjećanja koja je pokrenula jedna od cura, sa kojima sam išla u isti razred gimnazije, sljedećom porukom:

 "kao prvo....VAZDUH TREPTI KAO DA NEBO GORI....SPREMA SE OLUJA....danas je 6.april....i dan kada se treba prisjetiti legendarnog filma i Valtera....čije dijaloge znamo napamet.....kao drugo....Dom mladih na Skenderiji je oživio pravo...renoviran je...i jako često imaju žive svirke....što mi je drago i jako me podsjeća na naše srednjoškolske dane....kada nismo propustali nijednu svirku....nedavno je sviralo Kazalište...i bilo je odlično....a sad u petak svira Bajaga....a slijedeći petak u Zetri je Valjak....živo...živo.....

kao treće....u Slozi se periodično održavaju disco večeri....u sjećanje na 70-te i 80-te....a ulaz je 40+.....ja sam se baš dobro nasmijala...nisam još bila...ali namjeravam....znači naša generacija se udružila...i ponovo se djuska u Slozi.....imate grupu na fb....pa možete vidjeti snimke iz Sloge....vjerujte...kolektivno ludilo....i masa poznate raje......"

 

Dan ranije prisjećala sam se koncerata  na kojima smo bili. Pa skoro da i nema grupe koju nismo, ako ne slušali i gledali, a ono bar zalili pivom za šankom. Prisjetila sam se i Parnog valjka, PIL, Generacije 5, Idola, EKV, Bajage, Video sexa i Buldožera, Bulevara, Galije, pa onda Čorbe, Azre, Drugog načina, Đavola, Dugmeta, francuske Nijagare, Juraje hip, Banane, Lisice, Dade Topića, Crvene jabuke, Leb i sol, Plavog orkestra (u Skenderiji, bilo mnooooooogo djece, njihovih mama i tata, i naravno, Mladen i ja)... Ne mogu ih sve nabrojati. Probili se iz dubina zaborava Mirso i Kaktus u koji smo nastavili da idemo i kad je prerastao u klub u kojem smo na malim ekranima gledali  tematske filmove. Pa nahrupile su u sjećanje sve ispijene kafe; od Francuskog kulturnog centra do Dedana preko Koga, Fuda, Bugatija, Sosa, CDA i Cedusa, Parkuše, Pozorišne kafane i Pošte, hotela Beograd i Kišobrana, pa onda kratka u Eli... Smiješno je bilo čekanje da se Teatar otvori u 6, a tek red ispred Sosa, Mapeta i Čenge. Onda đus votke na Obali, u Aero klubu. Ljeti Daire, Morića han, Evropa i Aeroplan. Stizali smo i u Jasnu, na zlatni i boeme, kokos kolač i havana tortu (prošlo je 18 godina a miris kolača mi je još u nozdrvama i ukus na nepcu). Pitam se kako smo stigli sve to???? Nismo preskakali ni pozorišne predstave, opere i balete, svi aktuelni filmovi su bili odgledani, derneci - nijedan propušten, svi do detalja upamćeni, preživljeni i proživljeni hiljadu puta kroz priče... Nekima bi bilo potrebno i 2 života, a nama samo 10 godina mladosti. Kad se dobro preračuna, sabere i oduzme, nismo loše ni prošli.

Što se tiče Valtera... omiljeni heroj u omiljenom filmu. Skoro sam ga gledala, i to dva puta. Šetnja kroz SA, makar i u sjećanju, dvostruko je korisna, pomaže mi da sačuvam od zaborava grad čijim se ulicama nisam odavno šetala, a koji toliko volim i podsjeća me da nisam sanjala već da je stvaran bio grad za koji me, kako je to pjevao Pimpek, veže sve...

 

Vratila me Rada malo unazad, sorite mi!

Molitva moje duše

Gordana Ćirjanić dixit

Gospode, saslušaj mene, dušu

ozleđenoga glasa, što danas krši

ćutanje, istiskuje iz sebe samovanja.

Saslušaj ovu dušu koja ti stremi

jer joj je pobratim jedan otkrio da

postojiš. Ovaj bol stečen traganjem po visinama

opet se vratio, pospešile su ga bulke

i ruže, i sad se okreće tebi da te moli, skrušen,

utegnut ljubavlju, s vatrenim nalogom,

za pobratima Hosea, u kome sam prebivala.

Gospode,

ne odbijaj ga od ljubavi u tvojim nedrima

jer ta je ljubav njegova os,njegov trn.

Udeli mu neku planetu da na njoj traje,

punu čovečijih ribica, neku koja bi imala

bar jedan oblak drhtavih ševa na svom nebu.

Učini njemu da bosim stopalima prevali

hiljade peščanih dana, učini mu da čezne

za ostavljanjem tragova, i ne daj da mu vali

dokono izbrišu trag ispunivši ga solju.

Svim svojim bolom koji zvuči kao kričanje  ptica

preklinjem te, neukaljana, da mu daš neku zvezdu

i blago ga povučeš iz njegove razigrane misli.

Molim te da ga ne lišiš ljudskog u njemu,

da mu ne ispiraš znoj mirisom cveća.

Ne gasi njegove srdžbe koje se rađaju

i brzo uminu, poput nestašnih vetrova.

Pusti nek mu se pogled razgori na horizontu,

neka mu ruke grle obline nekog mora.

Kumim te da mu daš da se vere uz brda,

da noću pali vatre i da preskače klance.

Svim svojim bolom kojim zaslužih da budem ljudsko biće,

za njega se usuđujem da ištem

neutaživo traganje za krajnjom istinom.

Ta krajnja istina - tvoje esencije oklop - neka mu bude

čas dalja, čas bliža, ali nek nikad

ne dospe do nje. Ne dozvoli mu da se ikad zaustavi!

Deca jezičkog greh

 

^{Slika preuzeta sa neta}

^{Autor teksta: Vesna Perić}

¹ U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč.

² Ona beše u početku u Boga.

³ Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo.

⁴ U Njoj beše život, i život beše videlo ljudima.

⁵ I Videlo svetli u tami, i tama Ga ne obuze.[1]

Reč je mač, reč je moć

Da li ste se ikad zapitali, ima li nešto pre reči? Šta nas to, osim instinkta, navodi da govorimo? Zašto imamo potrebu da sebe i nešto iz sebe izrazimo? Kakva se to u našoj svesti razvila funkcija čiji je zadatak da komunicira i ostvari što bolji kontakt sa svetom koji nas okružuje? Ljudi koji se bave čovekovom psihom kažu da su misli ta psihička funkcija koja omogućava komunikaciju između spoljnog, fizičkog i unutrašnjeg sveta naših potreba i želja. Funkcija jedna, a misli mnogo. Vijaju se po glavi kao oblaci na nebu.  Zaustave se pa razdvoje, jure dalje i ustupaju mesto novim. Misli, te neizgovorene reči, su naš unutrašnji dijalog. Njima pokušavamo da svetu u kojem živimo damo smisao. A kada je jednom uobličimo, krenu reči.

Ne počinje slučajno Biblija stihovima o reči. Važne su. Mogu preneti laž i istinu. Utešiti. Trajati, ali i potrošiti se. Mogu biti ružne i slatke. Žestoko povrediti, ali i zalečiti rane. Nasmejati i rastužiti. Ubiti. Spasiti. Moćne su one. Jednom izrečene ne mogu se više vratiti. Kao ni odapeta strela, život koji prođe ili propuštena prilika. Snažne su. Snažnije i od najrazornijeg oružja. Jer oružje tragove svoga nepočinstva ostavlja, a one uništavaju bez tragova. Kada su lepe, gvozdena vrata otvaraju. One grube ih zatvaraju zasvagda.

Šta je to što rečima daje toliku moć? Zašto su i mač i štit u našim rukama? I zbog čega je njihov izbor važan ako želimo da svoj i život ljudi oko nas učinimo lakšim, lepšim i mirnijim? Za razliku od reči koje sve mogu, mi bez njih ponekad ne možemo ništa. One mogu odrediti naš dan, učinit ga podnošljivim, ružnim ili lepim. Ako krenemo od mišljenja „da je čovek lep kada ima lepu reč za druge i da često ljudi znaju da treba uputiti lepu reč, ali to ne čine, jer sami nisu lepi“[2], nameće se logički zaključak da je izbor reči važan u komunikaciji sa ljudima, da kroz ono što poručujemo svetu oko sebe zapravo govorimo i o sebi. O našem odnosu prema sebi. Lepe reči koje upućujemo drugima neguju lepotu, oplemenjuju. Ružne ostaju u nama čak i kada ih oni kojima ih uputimo zaborave na njih i oproste nam.

Život nije lak. Često nam namesti situacije u kojima ne možemo da se iskontrolišemo i iz nas izađe sve; kažemo i ono što mislimo i ono što ne mislimo. Velika je mudrost spoznati da je svako od nas jedinstven, neponovljiv i fenomenalan. Još mudriji postajemo ako shvatimo i prihvatimo da smo u svojoj savršenosti i nesavršeni. Kad počnemo da biramo prave reči, postajemo svesni da one nose značenje, da utiču i na druge i na nas. Svakodnevno razgovaramo sa ljudima, ali komunikacija je dobra samo ako iz tog razgovora obe strane izađu zadovoljne i pametnije. Jezik je oštriji od mača, jer reči su kao nevidljivi noževi, seku duboko a rane zarastaju sporo. A odapetu strelu i izgovorenu reč teško je vratiti, kaže jedna indijska poslovica. Zato je važno da ne budemo deca jezičkog greha. Da budemo svesni izgovorenih reči. Da ne zaboravimo da ih je nemoguće uhvatiti i vratiti kad jednom  pređu preko naših usana. Da nekome mogu doneti mnogo, a opet nekom drugom uzeti sve. Reči se pamte. Ostavljaju trag u duši. I zato je potrebno da ih pažljivo biramo. Ako nam u komunikaciji sa ljudima nedostaju lepe, nežne, ohrabrujuće reči, bolje je izbrojati do deset. Pa i ručnu povući. U krajnjem slučaju odćutati i pustiti da vreme prođe. Manje boli od slomljenog srca i snova razbijenih u sitne komade.

 

 

Literatura

·         Zorica Tomić, profesor na Seminaru za društvene nauke na Filološkom fakultetu u Beogradu

·         Tatjana Loš, KOSMOS ČUJE SVE Reči imaju moć da kreiraju stvarnost, stvarate li sebi lep svet ili neprobojna gvozdena vrata

 

---

[1] Biblija - Novi zavet, po Jovanu, glava 1

[2] Prof. dr Vladete Jerotića, iz predavanja na temu “Lekovitost lepe reči” održanog 6. 10. 2016 lekarima, specijalizantima i volonterima Univerzitetske dečje klinike “Tiršova”