Zovem se Aristokle. Kao i moj deda. Da! Da!
Ali vi me poznajete kao Platona.
Profesor gimnastike mi je dao taj nadimak zbog ramena.
Da, jer Platon, na starogrčkom, znači široki, plećati.
Bavio sam se sportom, rvanjem. Čak sam osvojio medalju na Olimpijskim igrama. Da, postojale su i tada. Hteo sam da budem dobar građanin pa sam počeo da se bavim politikom, ali sam je brzo napustio jer su oni, koji su se bavili njome, preterivali što mi se nije dopadalo. Zbog toga sam počeo da pišem poeziju. Epsku. U odnosu na Homera, znate onog što je napisao Ilijadu i Odiseju, moja je bila ništa. I zato sam je spalio.
Onda sam se bacio na tragediju.
Čak sam i napisao jednu. A onda sam sreo njega. Imao sam 20 godina.
Promeniće moj život. Zvao se Sokrat. Bio je visok, jak i ružan. Mnogo
ružan. Imao je 68 godina, ali kako je samo dobro govorio. Moćne rečenice, tačna reč... Bio je strašno inteligentan. Odrekao sam se tragedije da bih se bavio, kao i on, filozofijom.
Sokrat je bio hoplit, pešak dobro naoružan.
Često me je poučavao unazad, tražeći da dođem do pitanja.
Postao sam njegov učenik. Sve sam zapisao. Sve što mi je govorio. Čak sam se vratio i mojoj prvoj pasiji, tragediji. Pisao sam komade u kojima je glavni lik bio Sokrat. Ali, nažalost, to je trajalo svega 8 godina. Sokrata su osudili na smrt ispijanjem otrova. Mnogi njegovi učenici su bili prisutni u trenutku njegovog pogubljenja, ali ne i ja. Pravdao sam se, u jednom delu, da sam bio bolestan. Mislim da je to bilo najgore moguće opravdanje.
Nedostaje mi.
Sa drugovima sam pobegao u Megaru, grad u kome se može lako izgubiti.
Zatim sam otputovao u Italiju, Libiju i najzad Egipat.
Susretao sam ljude, vidio brojne predele, mnogo pisao. 12 godina sam putovao po Mediteranu.
Obožavam putovanja.
Nakon povratka u Atinu, ponovo sam krenuo put Italije. Na Siciliju. Tamo sam upoznao Diona, postao mi je najbolji prijatelj. Ali Sicilijom je vladao njegov zet, tiranin. Putovanje se loše završilo. Prodat sam kao rob. Na moju sreću, prilikom prodaje, prepoznao me je jedan prijatelj i oslobodio me. Otkupio me za 20 mina. Za to vreme, za te pare mogli ste da kupite vrt.
Vratio sam se u Atinu. Želeo sam da prenesem drugima ono što sam naučio pa sam osnovao Akademiju.
Bilo mi je 40 godina. Imao sam mnogo učenika. Bilo je čak i žena. Možete li zamisliti šta je to značilo u ono vreme? Među učenicima je bio i Aristotel. Inteligentan, ali uobražen. Mnogo je obraćao pažnju na odeću i cipele. I skratio je kosu. Ponekad sam ga zvao „moje ždrebe“. Kao što ždrebe udari kopitom majku kad se napije mleka i Aristotel je bio nezahvalan.
Vreme je brzo prošlo, napunio sam 80 godina. Šetao sam se lagano, sam kad sam sreo Aristotela i njegove prijatelje. Počeo je da mi postavlja pitanja želeći da se naruga meni i mojoj starosti. Od tada sam se šetao samo po svom vrtu. Razumeti li sad zašto sam ga zvao moje ždrebe?
I onda, jedne noći, te iste godine, pošao sam da spavam i više se nisam probudio. Sa neba sam video šta je postala filozofija tokom godina, vekova i milenijuma. I jako sam ponosan što se uči. I što je dostupna svima.
Autor teksta: Vesna Perić
Нема коментара:
Постави коментар