Pupin na mreži – Šta sanjalice mogu postići

 

Pupin na mreži – Šta sanjalice mogu postići

Životni put koji je Mihajlo Pupin prešao od Idvora do najvećih naučnih priznanja i počasti, uzbudljiv je kao i njegovo naučno nasleđe. Njegova Pulicerom nagrađena autobiografija  nimalo slučajno ne nosi naslov ‘Sa pašnjaka do naučenjaka’. Prvih 14 godina života Mihajlo je proveo u rodnoj kući, čuvajući volove na idvorskim pašnjacima, slušajući predanja i priče koje su mu čitav život ostale u živom sećanju. U Idvoru se prvi put zagledao i u zvezdano nebo, ležeći na mekoj travi. Neka od iskustava i zapažanja u ovoj letnjoj pastirskoj školi, kako je sam nazivao vreme dečačke bezbrižnosti, bila su uključena u njegova velika otkrića decenijama kasnije. Kakva neverovatna sreća da je naš narod iznedrio jednog velikog naučnika i još većeg čoveka, koji je ceo svet zadužio svojim izumima, a sve nas svojim nebrojenim dobrim delima.

Pupinov životni put morao je biti dug. Kako bi drugačije postigao sve ono što za druge nisu dovoljna ni dva života? Kako bismo ga, svet i mi, upoznali i prepoznali u raznim ulogama? Naučnik  i pronalazač, profesor prestižnog Kolumbija univerziteta, uspešni političar i lobista koji se na najbolji i najplodotvorniji način za Srbiju i svoj narod u Americi borio, dobrotvor, humanista, pisac i, kažu, otac idealizma u američkoj nauci koji je pomogao svojim uticajem stvaranje najznačajnijih institucija nauke u svojoj drugoj domovini.

Pupinov put od Idvora do priznanja i počasti uzbudljiv je baš kao i ono što nam je u nasleđe ostavio. A ostavio nam je mnogo. Zadužio nas mnogo. Ne samo praktičnim izumima koji naše živote čine lakšim. Pokazao nam je, ličnim primerom, šta sanjalice mogu postići. Sva dečačka iskustva i zapažanja stečena u rodnom kraju Pupin je pretočio u svoja otkrića. Čitavog života pamtio je majčine reči da su „znanje zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa.“ One su bile i podsticaj da mlad, bez novca, ugleda i prijatelja krene u svet u potragu za znanjem i uspehom.

"Kasne zime 1874. godine mladi Srbin se iskrcao u Kastl Garden. Bio je bez imanja ili imovine, bez prijatelja ili uticaja i bez znanja jezika ove zemlje. Mnogi bi rekli da nije imao ništa, ali tako ne bismo prepoznali stvari koje je imao. Imao je dobro zdravlje, karakter, ambiciju, um željan da nađe znanje i da ga iskoristi, kao i visoke ideale.[1]  

Sve što je Pupin stekao tokom života – znanje, bogatstvo i ugled – stekao je  u Americi, ali je svoj novac, kontakte i veliki deo vremena trošio na brigu o svome narodu i domovini.  Kada su srpski interesi bili u pitanju, za njega prepreka nije bilo. Pojedinac. Moćan. Moćniji od mnogih vlada kada su političke zasluge u pitanju. Neumorno se angažovao u organizovanju srpske imigracije, u lobiranju za važna pitanja Srbije tokom nekoliko decenija, u organizovanju srpske crkve u Americi, skupljanju humanitarne pomoći, brizi o dobrovoljcima. 

Imetak koji je stekao praktičnim pronalascima velike upotrebne vrednosti ostavio je srpskom narodu. Decenijama je pomagao đake, umetnike, naučnike, gimnazije, Univerzitet, Narodni muzej, crkvu, mnoga društva i organizacije u Srbiji. Spisak dobrih dela čini preko hiljadu stavki, među primaocima Pupinove pomoći i podrške bili su Kolo srpskih sestara, Cvijeta Zuzorić, SANU, Udruženje slepih devojaka, Udriženja glumaca, novinara, mnoge crkve i manastiri, čitave štamparije, kao i mnogi ugledni pojedinci. Njegovim sredstvima štampane su značajne monografije i knjige, finansirana arheološka istraživanja i ispitivanja starina. Zahvaljujući njegovoj umešnosti i uticaju Srbija je jedina slavenska zemlja, a Beograd jedini glavni grad čiju je Univerzitetsku biblioteku finansirala Karnegi fondacija. Kamen temeljac se tek postavljao, a Pupin je pretplatio ovu biblioteku na naučne časopise kako bi srpski studenti imali najsavremenije i najbolje izvore za učenje. Pred kraj života ustanovi je zaveštao svoju biblioteku koju su sačinjavale knjige, i za naše vreme retke i dragocene, iz kojih je Pupin učio.

Moralni prestiž zahvalne domovine

„Dragi prijatelju, stigla mi je diploma koja svedoči da sam Počasni Doktor Tehničkih nauka Beogradskog Univerziteta. Ona mi se izvanredno dopada, naročito jedan izraz u njoj koji kaže da je moj naučni i tehnički rad mnogo doprineo ‘za moralni prestiž moje zahvalne domovine’. Moralni prestiž zahvalne domovine mnogo mi je dragoceniji nego sve drugo na svetu.“[2]  

 

Svojim izumima, brojnim patentima, naučnim radovima i knjigama Pupin je zadužio svet i Srbiju. Veličanstveni um. Čudotvorac čiji su pronalasci bili i ostali u službi ljudskog napretka i sreće. Vek i po je između nas i njega, sretosmo li se mi? Kasno u noć zvoni telefon, neko iz Amerike razgovara sa nekim iz Evrope. Ili Afrike. Hvala, Pupine! „Pozivaju se putnici za Singapur, Limu, Bombaj, Beograd... avion poleće u...“. Hvala, Pupine. Mnogo je aviona na nebeskim drumovima, ali ne plašimo se, letovi su bezbedni jer postoji komunikacija sa njima zahvaljujući tebi. Majke i pre rođenja vide decu u svojoj utrobi. Hvala ti, Pupine, za ultrazvuk! Koliko napuklih kostiju je vraćeno u pravilan položaj! Hvala Rentgenu, ali malo više tebi, Pupine! Sreli smo se i srećemo.

Ni slava ni bogatsvo nisu promenili čoveka koji poraz nije prihvatao. Ljubazan i skroman, svestan da talenat ide pod ruku sa radom, strpljiv i uporan, spreman da pobedi sve „Atlantike“, odlučan da ne dopusti da ga mala sredina spreči da uspe, Pupin je krčio put ka prvom cilju nauke – da blagonaklono i bez predrasuda tumači jezik prirode i stigne do istine koja nas čini slobodnim. A do istine se dolazi i malim koracima. Kao i do znanja. „Preći pet strana dnevno“, piše na marginama, grafitnom olovkom u knjizi iz koje je Pupin učio. Pet strana dnevno – sasvim dovoljno.

 

Da li ste znali da je...?

Albert Ajnštajn u svom poslednjem intervjuu, pred samu smrt, govorio sledeće: „Uvek su me više zanimali životi velikih naučnika nego njihova velika dostignuća. Tužan sam čovek, jer je istorija nauke puna nezgodnih i teških ljudi, velikih sujeta i velikih ljubomora u nauci, sve dok se ne zakuca na vrata istorije srpske nauke. I kada zakucamo na ta vrata, srećemo sve same gorostase, kao što su: Mihajlo Pupin, Nikola Tesla, Milutin Milanković, i mnogi drugi među kojima je i akademik prof. dr Mihajlo Petrović – Mika Alas, jedan od najvećih matematičara HH veka.

 

---

[1] Bankroft Džeraldi, potpredsednik i glavni inženjer američke telefonske i telegrafske kompanije i jedan od predsednika Američkog instituta inženjera elektrotehnike, 1932. godine na dodeli Džon Fricove medalje započeo je svoj počasni govor Mihajlu Pupinu ovim rečima.

 

[2]Primajući poslednji u nizu počasnih doktorata (a primio ih je preko 18), godinu dana pred smrt, bez imalo ljutnje što poslednji stiže iz domovine, Pupin piše profesoru dr Pavlu Miljaniću 1. novembra 1934. godine.