O usamljenosti

Autor teksta: Vesna Perić

"Dozvoli da ti kažem nešto: ako upoznaš usamljenika, bez obzira šta ti bude rekao, nije sam zato što uživa u osamljenosti. Razlog je to što je ranije pokušao da se uklopi u svet a ljudi su ga neprestano razоčaravali.“

Jodi Picoult

    Dozvoli da dodam nešto: Usamljen možeš biti iz više razloga. Zato što si sklopljen takav i koliko god se trudio da savladaš stidljivost, nesamopouzdanje i nesigurnost, ne ide. Zato što si iskorijenjen, svojom ili tuđom voljom, iz vlastite, tebi prirodne sredine pa u novoj živiš kao riba na suvom. Zato što ne umiješ ili ne želiš da se prilagodiš novom okruženju. Zato što si dođoš taman se pomjerio dvije ulice niže. Jer je sredina zatvorena i ne prihvata novopridošle. Zato što si drugačiji, štrčiš. Zato što si oprezan, naučen da polako sklapaš poznanastva i gradiš odnose pa te proglase za uobraženog i arogantnog. Zato što se umoriš od ljudi i buke koju prave oko tebe. Zato što ti dosadi da se daješ, trudiš oko drugih koji ne znaju to da cijene pa te bace kao istrošenu maramicu koja im više ne treba. Zato što živiš brzo i nemaš vremena ni za šta i ni za koga. Zato što skontaš da ti je prijatnije uz knjigu nego na kafi sa nekim ko obožava da sluša sebe dok priča a tebi je namijenio ulogu slušaoca. Zato što živiš u svijetu u kojem su vrijednosti izvrnute kao čarape, empatija ne postoji, solidarnost, odanost i pružena ruka su, ako ne zaboravljene, sigurno jesu skrajnute vrline. Zato što si svjestan da su i drugi oko tebe usamljeni, ali nemaju hrabrosti da to sebi priznaju već se lažu da, srećom, nisu luzeri kao ti, tako vidljivo u prostoru usamljen. Zato što na svijet dolaziš sam i sa svijeta odlaziš sam. A ono vrijeme između provodiš kako moraš ili kako hoćeš. Usamljen ili u društvu usamljenog. Na isto dođe.

 

Uvek isto

Autor teksta: Vesna Perić, školski bibliotekar

“Kad naiđu teška, mutna vremena i učestaju sukobi i uzbune među ljudima, otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje nađu drevne i poznate reči kao jedini izraz.

Gledajući vojnike i žandarme koji su do malopre bili i ubijali, video sam im u očima, duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti, jedva primetno kolebanje u kom je bilo i životinjskog straha i neke želje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. U tom drhtanju u dnu zenica pročitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni, strašni i detinjski Kainov odgovor: - Zar sam ja čuvar brata svoga?” [1]

Da bismo zdravo i harmonično živeli, potrebno je da upoznamo sebe i svoje mogućnosti. Živimo u sadašnjosti, a ona je trenutak dok pričamo, pišemo, radimo, činimo, planiramo.... I dok pokušavamo da spoznamo sebe, shvatimo da nam je za taj poduhvat potrebna prošlost. Postanemo svesni da smo zapravo sada, baš u ovom trenutku, sve ono što smo iskusili u prošlosti, ono što ćemo, zahvaljujući tom iskustvu, biti u budućnosti.

Slično je i sa narodima. Ako je skup iskustava koje čovek doživi, istorija tog čoveka, onda su i iskustva, koja po svojoj prirodi pripadaju prošlosti, vlastita i tuđa, dobra i loša, istorija naroda. Oni narodi koji razumeju svoju istoriju, koji su spremni da uče od nje koračaju u pravcu napretka. A oni drugi, koji na greškama i uspesima svojih predaka ne uče, tapkaju u mestu. Ili, što je još gore, vraćaju se na polazne tačke sa kojih su ti isti preci pošli, grčevito se boreći da svoju sadašnjost učine boljom.  

Ako nas istorija uči životu, ukazuje na greške koje su činili ljudi u prošlosti kako ih ne bismo ponavljali, kako je moguće da ne prihvatamo, da ignorišemo i ne tumačimo poruke koje nam istorija šalje. Zašto pravimo iste greške? Zašto ih uporno ponavljamo? Zašto se spotičemo o isti kamen, udaramo glavom o zid? Zašto se vrtimo u krug ne uspevajući da prekinemo isti ciklus? Ako uzmemo kao tačnu tvrdnju da više puta ponovljena greška više nije greška već izbor, važno je da se zapitamo, i kao pojedinac i kao narod, da nisu možda stvari koje pođu po zlu rezultat svesnih izbora i nepreuzimanja odgovornosti za naše odluke, postupke? Da li su proizašle iz naših pogrešnih uverenja, loših navika, prihvatanja loših obrazaca ponašanja, priklanjanja većini koja nije uvek u pravu, nespremnosti da budemo iskreni prema sebi i da se menjamo?

Greška do greške greškica koja može skupo da nas košta

Koliko ćemo kao pojedinac, grupa ili narod biti uspešni, u velikoj meri zavisi od našeg odnosa prema greškama, spremnosti da ih uvidimo i priznamo i na kraju popravimo. Lao Ce, kineski filozof i pisac, uči nas da „veliki čovek uviđa svoje greške, kada uvidi – priznaje, kada prizna – popravlja, a one koji mu ukažu na grešku smatra svojim dobronamernim učiteljima”. Definisati grešku nije lako. U školi nas uče da je greška način postupanja koji je suprotan pravilima. Iako u životu postoje korisna pravila, sam život nije uređen pravilima. I zbog toga je tako teško definisati šta je greška u svakodnevnom životu. Da li ona uvek i neminovno uzrokuje neku štetu? Da li je šteta nepopravljiva i dugoročna? Ili možda kratkoročna? Da li neki postupak koji je uzrokovao kratkoročnu štetu može pokrenuti niz događaja koji na duže staze mogu doneti i koristi? Odgovori na pitanja biće različita jer o njima razmišljamo čineći ih i analizirajući iz različith uglova. Ali ćemo se verovatno složiti da je greška uvek pogrešan postupak.

Kad smrt postane zarazna i svakodnevna[2]

Rat je jedna od konstanti u ljudskoj istoriji. Vekovi prolaze, a ljudi ratuju. Na različitim prostorima, iz raznih razloga, sa raznim ciljevima, raznim sredstvima, ali ratuju. Od 3.600. pre nove ere do danas, za nešto više od 5.600 godina, potpuni mir carovao je manje od 300 godina, a besnelo više od 14.500 ratova. Ta najstarija, najsloženija, najosetljivija i najtraumatičnija društvena pojava bezbroj puta je opisana u narodnim predanjima, nauci i umetnosti. Posle svakog rata neko mora da pospremi. Kakav takav red neće se uspostaviti sam.[3] To dobro znaju oni koji su ga preživeli, a oni koji su imali sreću da ga ne iskuse naslućuju. Zlo je isto, a rat najveće. Rat i sve ono što nosi sa sobom, razaranje, glad, bolest, izbeglištvo, ubijanje, mučenje, silovanje, ratne zločine i genocid podrivaju veru u ljudski rod i njegove dobre namere.

„Koliko  mrtvih? Koliko ranjenih? Koje su nacionalnosti?“ pitanja su  za statističare i istoričare. Kada mali čovek odgovara na njih ne može a da u našim očima ne ispadne bezdušan, neosetljiv na ožiljke, nesreće i patnje koje ratovi uvek za sobom povlače. Kao da mu se od brojki zamuti u glavi pa prestane da primećuje da smrt hara. Da postaje zarazna i svakodnevna. Da žrtve postanu bezimene. Puke brojke. A bili su ljudi sa imenom i prezimenom pred čijom hudom sudbinom treba klečati, čija imena treba tiho izgovarati, sa poštovanjem. I kojih se treba sećati da ne postanu zaborav jer

„Oni što su znali

o čemu se ovde radilo,

moraju ustupiti mesto onima

što znaju malo.

I manje od malo.

Odnosno, isto što i ništa.“[4]

Početak ljudske istorije obeležen je bratoubistvom

Od davnina čovek ubija čoveka. Već na prvim stranicama Biblije, u četvrtoj glavi „Knjige postanja“, nailazimo na uznemirujuću pripovest o Avelju i Kainu.

4:1 Nakon toga pozna Adam Evu, ženu svoju, i ona zatrudne, i rodi Kaina, i reče: dobih čoveka od Gospoda. I rodi opet brata njegovog Avelja.

 4:2-5 I Avelj posta pastir a Kain ratar. A posle nekog vremena dogodi se da Kain prinese Gospodu žrtvu od roda zemaljskog. A Avelj prinese od prvina stada svojega i od njihove pretiline[5]. I Gospod pogleda na Avelja i na njegovu žrtvu, a na Kaina i na njegovu žrtvu ne pogleda. Zato se Kain rasrdi veoma, i lice mu se promeni.

4: 6-7 Tada reče Gospod Kainu: Što se srdiš? Što ti se lice promeni? Nećeš li biti mio kad dobro činiš? A kad ne činiš dobro greh je na vratima. Volja je njegova pod tvojom vlašću, jer ti si mu stariji.

4: 8 Posle govoraše Kain s Aveljem, bratom svojim, ali kad behu u polju, skoči Kain na Avelja, brata svoga, i ubi ga.

4: 9-16 Tada reče Gospod Kainu: Gde ti je brat Avelj? A on odgovori: Ne znam! Zar sam ja čuvar brata svojega? A Bog reče: Šta učini! Glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k Meni!

Nije bilo lako Kainu da prizna krivicu. Priznao je, ali se nije pokajao. Priznao je, ali u pogrešno vreme. Nije mu bilo lako ni da prihvati Božiju kaznu da bude proklet na zemlji. Zbog Adama je Bog zemlju prokleo. Ali Kainov greh je od Adamovog veći. Kao što je i svaki greh posle Kainovog veći. I zaslužuje težu kaznu jer ko ga počini, iz priče o Avelju i Kainu nije ništa naučio, već potvrdio da se zlo posle izvesnog vremena vraća. Učinio je „Semper idem“. Uvek isto.

Zašto je čoveku lako da ubija?

Zašto čovek ubija čoveka? Poput Kaina, ma koliko u sebi nosio zločinačkog ili bezbožnog, čovek uvek ima izgovor. Ubija da prisvoji ono što mu ne pripada: imovinu, ženu, položaj ili tron. Oduzima drugom čoveku život iz ljubomore, osvete, strasti, pohlepe. Ubija kao vladalac, robovlasnik, psihopata ili pljačkaš. Ubija kao mali čovek uvučen svojom ili tuđom voljom u vrtlog društvenih previranja, ratova i sukoba. Poznaje li čovek dovoljno sebe? Da li je spreman da sebi prizna šta se krije u najskrovitijim delovima njegovog srca? Prepozna li čovek u sebi Kaina? Mnogo je teških pitanja. A odgovor mora pronaći sam. I to bez varanja, jer prepisivanje pomoći ne može. A kad dođe do ispravnog odgovora, na Božije pitanje: „Gde ti je brat, Kaine?“ odgovoriće: „Znam. Jer ja sam čuvar brata svojega.“

 

---

[1]   Ivo Andrić, „Znakovi pored puta“

[2]   Goran Gocić, U Minhenu za Hitlerovim stolom, RTS: Oko, 14. 9.2021.

[3]   Vislava Šimborska, Kraj i početak

[4]   Vislava Šimborska, Kraj i početak

[5]   obilje, berićetnost

Dečiji časopisi - pogled u svet na vrhovima prstiju

 „Vesela sveska“, „Male novine“,  „Zeka“ i „Tik-tak“... Znače li vam išta reči u navodnicima?  Vašim mamama i tatama sigurno. Vraćaju ih u prošlost, u detinjstvo kada su sa radošću čitali dečije časopise. Kada su sa nestrpljenjem  iščekivali petak i novi broj „Politikinog zabavnika“. U adolescentskom dobu džeparac čuvali da bi u rukama imali tinejdž časopise i iz njih saznavali o životu, ljubavi, odrastanju, menjanju... Sedamdesetih godina XX veka nije bilo devojke koja nije čitala „Tinu“. I to od korica do korica. Pa kako preskočiti rubrike: Tinina ordinacija u kojoj dobiješ odgovor na ama baš svako pitanje. I iz seksualnog vaspitanja o kojem je, u većini slučajeva, u ono vreme, bilo pa nemoguće razgovarati sa roditeljima... Onda posteri omiljenih likova u sredini. Možete li zamisliti, dragi naši učenici, i da je pre društvenih mreža, čatova i mejlova bilo načina da se, kroz rubriku Dopisujmo se, nađu, prepoznaju, upoznaju srodne duše? Udaljenost ni tada nije ništa značila. Samo je alat bio drugačiji. Papir i pero su se uredno koristili umesto tastature. Napisano pismo u kovertu pa u poštansko sanduče. Ali pravo, ne u ovo virtuelno. I da znate da su stizala na adresu. Putovala su par dana, ali iščekivanje je samo uvećavalo radost primaoca. A tek Modna rubrika. Ali ne sa fotošopiranim prelepim modelima koje nam stvaraju blagu frku što nismo savršene. Ne, ne. U svakom broju nekoliko nacrtanih modela. Rukom. Kakva kreativnost!

Jedan od nezaobilaznih časopisa vaših mama i tata bio je „Neven“. Osnovao ga je davne 1880. veliki srpski pesnik za decu Jovan Jovanović Zmaj, a obnovio i prilagodio novom vremenu Miroslav Antić 1979. Spada u najstarije i najbolje časopise ovakve vrste ne samo u našoj zemlji već i u Evropi. Pojava časopisa je izuzetno značajna u srpskoj književnosti za decu. Uređivačkom politikom i svojim poetskim i proznim stvaralaštvom, prvenstveno prilozima u Nevenu, Zmaj je dao presudan doprinos žanrovskom izdvajanju književnosti za decu i stvaranju posebnog vida umetnosti reči za mlade. Želeći da vaspitnu ulogu ostvari objedinjavanjem pouke i zabave, sopstvenim prilozima, svojim najboljima pesmama, crtežima učinio je da deca kroz zabavu usvajaju elemente moralnih, religioznih, intelektualnih, zdravstveno-fizičkih, umetničkih, estetskih pa i ekoloških vrednosti. Neven je bio i ostao časopis koji afirmiše detinjstvo kao nešto kvalitativno drugačije od odraslog doba, u kojem se uvažava dečiji subjektivitet, podstiče samostalnost, radoznalost, autentičnost. Jednom rečju, u Nevenu se oseća blagost i sluh za dečiji svet.

Autor teksta: Vesna Perić

 

Halo, Zemlja, ovde Mars

Niko ne bi verovao, u toku poslednjih godina devetnaestog veka, da ovaj svet pažljivo i oštro promatraju bića čija je inteligencija veća od čovečje, ali koja su isto tako smrtna kao i čovek, da su ljudi, dok su se bavili svojim raznim poslovima, bili ispitivani i proučavani gotovo isto tako pažljivo kao što čovek posmatra kroz mikroskop ona prolazna bića koja se gomilaju i množe u kapi vode. Ljudi su se, beskrajno zadovoljni, kretali po ovoj planeti, baveći se svojim običnim svakodnevnim poslovima, mirni i uvereni u svoju vlast nad materijom. Verovatno da i infuzorije pod mikroskopom rade isto. Niko nije ni pomišljao na starije svetove u prostoru kao na nešto odakle bi mogla doći opasnost za čoveka, a ako je mislio na njih, činio je to samo zato da bi svaku pomisao da postoji život na njima odbacio kao nemoguću ili neverovatnu. Zanimljivo je setiti se nekih navika mišljenja u tim prošlim danima. Ljudi, koji su živeli na ovoj planeti, mislili su da bi na Marsu mogli živeti drugi ljudi, bića koja su možda niža od njih samih i koja bi bila spremna da toplo pozdrave svaki pokušaj da se sa njima dođe u vezu. Ali su, preko ogromnog prostora, veliki hladni i nesimpatični razumi, koji su prema našim razumima u istom odnosu kao što su naše duhovne sposobnosgi prema duhovnim sposobnostima životinja koje izumiru, posmatrali ovu Zemlju pogledima punim zavisti; oni su polako ali sigurno krojili svoje planove protiv nas. I na početku dvadesetog veka došlo je veliko razočaranje. Planeta Mars - mislim da nije potrebno podsećati čitaoca - okreće se oko Sunca na prosečnom rastojanju od 140.000.000 milja. Svetlost i toplota, koje ova planeta prima od Sunca jedva da iznose polovinu svetlosti i toplote koje prima Zemlja. Mars, ako je maglovita pretpostavka tačna, mora biti stariji od našeg sveta i život je na njemu morao otpočeti pre nego što je naša Zemlja očvrsla. Baš radi toga što zapremina te planete iznosi jedva jednu sedminu zapremine Zemlje, ona se brže ohladila do one temperature pri kojoj je mogao da počne život. Mars ima i vazduh, i vodu, i sve što je potrebno za održavanje života. Ali je čovek toliko ništavan i toliko zaslepljen svojom ništavnošću da nijednom piscu sve do kraja devetnaestog veka, nije padalo na pamet da se tamo mogao razviti razuman život, koji bi bio daleko iznad onog stepena, ili barem na istom stepenu, na kome se nalazi život na Zemlji. Niko nije ni uviđao da je Mars stariji od Zemlje, da ima jedva četvrtinu njene površine, da je udaljeniji od Sunca, te zbog toga svega ne samo da je dalje od početka života, već je bliži njegovom kraju.

...

Razum čoveka nam kazuje već da je život neprekidna borba za opstanak, i izgleda da to mišljenje imaju i razumna bića na Marsu. Njihov svet se već uveliko ohladio, a naš svet je još uvek pun života, ali je nastanjen samo onim što oni smatraju nižim stvorenjima. Ratni pohod na Zemlju je jedini izlaz iz opasnosti koja kod njih prelazi s kolena na koleno.

Jeste li se uplašili čitajući ove redove? Bez straha, prijatelji. Nedostaju navodnici koji pokazuju  da je reč o citatu iz knjige. Vremenski smo daleko od 30. oktobra 1938. kada je na radio talasima emitovana drama „Rat svetova“ koja je ušla u istoriju medija po načinu na koji je realizovana i panici koju je izazvala. Direktan prenos invazije Marsovaca na Zemlju urađen je tako verno da su mnogi slušaoci poverovali da se to stvarno događa i podlegli panici.

Postojanje života na Marsu i njegova hipotetička kolonizacija nije tema samo u romanima naučne fantastike, filmovima i umetničkim delima. Odavno je interesantna javnim svemirskim agencijama i privatnim korporacijama. Do sada ljudska noga nije kročila na tu planetu, ali su čovekova radoznalost, inventivnost i znalje uspeli da na Mars spuste svemirske rovere koji su uspešno istražili površinu planete i pružili informacije o uslovima na njenom tlu.

Radoznalost nije jedini razlog za ljudsku opsednutost mogućom kolonizacijom Marsa. Klimatske promene, potresi, vulkanske erupcije, požari, erozije tla, brzina kojom čovekova nebriga nekontrolisanom upotrebom supstanci koje narušavaju prirodnu ravnotežu u vazduhu, vodi i u zemljištu, porast broja stanovništva, urbanizacija, trošenje prirodnih resursa, industrija, energetika, saobraćaj i poljoprivredna proizvodnja su uzroci narušenog  ekosistema i razlog potrebe čoveka za pronalaženjem alternative: naseljavanje drugih planeta da bi se smanjila verovatnoća ljudskog izumiranja.

Halo, Mars, ovde Zemlja

Već odavno je jasno da Zemlja postaje opasno mesto za život. Da li je krajnje vreme da potražimo drugi dom? Izgleda da jeste. Mars? Istraživanja su pokazala da su uslovi na njemu suroviji od najsurovijih uslova za život na Zemlji: kosmička radijacija, slaba gravitacija, niske temperature, voda u čvrstom agregatnom stanju, tanja atmosfera koja propušta više sunčeve energije i veće količine ultraljubičastog zračenja, niski atmosferski pritisak, mali nivo kiseonika čine ovu planetu negostoljubivom. Sve to ne sprečava bogate i moćne da planiraju izgradnju prvih zajednica/gradova na Marsu. Ako vam se čini da smo i dalje u nekom naučno-fantastičnom romanu, varate se. Saobraćajna gužva na i oko Marsa je velika. U orbiti oko njega trenutno kruži 6 letelica (tri američke, dve evropske i jedna indijska), u februaru ove godine pridružile su im se kineska i arapska, a 18. februara sleteo je na njegovu površinu američki rover čiji je zadatak da prikuplja podatke, odgovori na pitanje da li je život nekad postojao van Zemlje.

I? Ima li Marsovaca na Marsu?

Ako ih sada i nema, biće ih. Prvi kolonizatori, izabrani da, za razliku od nas, prežive mogući Treći svetski rat, dobiće nove novoplanetarne pasoše. Treba li da im budemo zahvalni što će u naše ime očuvati kulturu civilizacije sa Zemlje? Ili, možda, da damo sve od sebe da prestanemo da uništavamo, planetu koja nas svakodnevno upozorava da ne cenimo dovoljno  njenu gostoljubivost.

Tekst: Vesna Perić

            školski bibliotekar

 

 

 

Сваке године, у свету се 21. фебруара обележава Међународни дан матерњег језика. Ове године, наш школски библиотекар се бавио анализом језика младих генерација.

Брине ли нас употреба србиша? Одговори на ово питање су различити јер су мишљења подељена. Док су професори матерњег језика очајни због употребе неологизама, енглеских речи, узречица у говорном и писаном језику својих ученика, лингвисти не виде разлога за бригу јер свака генерација има свој жаргон, тинејџерски језик, који уласком у свет одраслих оде у заборав.

 

Језик не мора да грми      

 

Текст објављен у часопису Друштва школских библиотекара Србије 
„Школски библиотекар“  и у школском часопису ТШ „Технопис 5“:
Весна Перић, школски библиотекар

 

Закони природе кажу да сва жива бића комуницирају. Човеку је лако да прихвати да је способан да успостави невербалну комуникацију са животињама. По положају тела са лакоћом препознаје њихову раздраганост, љубав, поверење, страх, бол, узнемиреност, раздраженост. Без проблема уочава и да животињске врсте међусобно комуницирају, да се споразумевају користећи разне сигнале: мирисе, звуке, покрете, додире. И док су за њега животиње бића која осећају, биљке посматра другачије. Оне су ту да му обезбеде кисеоник неопходан да нахрани крв и плућа, задовоље његове физиолошке потребе, да му улепшају средину у којој живи и борави и да помоћу њих изрази осећања у различитим околностима. Али, ствари стоје мало другачије. Разним експериментима биолози су открили да биљке, иако немају централни нервни систем, спадају у чулна бића, да су састављене од ћелија које им омогућавају да осећају и памте, да су потпуно свесне света око себе, само га на другачији начин доживљавају. Њихов свет комуникације је скривен, али ако је човек довољно знатижељан, откриће да се непогрешиво окрећу према светлости, раскошно цветају уз класичну музику, напредују ако им се поклања пажња, тугују и вену кад их туђа рука храни и залива. И да и те како бирају друштво.

У почетку беше плач

    Оно што човека разликује од осталих живих бића је могућност да комуницира са својом врстом не само невербално већ и вербално. У почетку беше реч. Први уздах и први звук човек произведе у току 15 секунди по рођењу. И ако мислите да све бебе исто плачу, нисте у праву. Плачући комуницирају, саопштавају нам како се осећају. Свака на свој начин. Баш као што одрасла особа употребом различитих речи преноси потребе и жеље. Пре самог плача бебе производе звукове које је тешко дешифровати. Та фаза комуникације постепено прелази у гугутање и неразумљиво брбљање које ће се у једном тренутку артикулисати у речи. Беба почне да говори, развија комуникативни систем састављен од гласова, речи и реченица, савладава језик у акцији којим ће се служити до краја живота.

 

ИЗ МОГ ДНЕВНИКА У ВРЕМЕ ЕПИДЕМИЈЕ

27. април 2020.

 

Данима сам у гужви. Не стижем, од Гугл учионице, припреме материјала, састављања квизова за ученике и слагања новог броја школског часописа, да бацим поглед у групе које пратим на мрежама. Касно је, скоро поноћ. Скролујем новости, не задржавам се дуго ни на једној. Исти цитати, обавештења, слике љубимаца. Опет се постављају. Људи се уморили од короне, броја умрлих и оболелих, нових жаришта, упозорења и савета. Паде ми на памет да бих могла поставити на ФБ страницу Дрпштва школских библиотекара Србије часопис који нам је ове године једини начин да обележимо Дан школе. На њиховој страници гомила вести. Корисних. Међу њима и једна постављена 2. априла. Леп и прегледан плакат Градске библиотеке у Новом Саду привлачи пажњу. „Из мог дневника у време епидемије“. Хм, тема и форма довољно инспиративне. Поделићу линк у Вибер групе. Можда се неко од ученика и прими?

 

28. април 2020. 1 сат по поноћи.

 

Сан не долази на очи. Мозак грозничаво врти и прерађује све оно што су у току дана уши чуле и очи виделе. Упорно се враћа на задњe регистровану информацију. Дневник. Основци и средњошколци. Форме уобичајене. Рок? До окончања ванредног стања. Категорија? Предшколци, основци, средњошколци, студенти. Некога сам заборавила. Категорија? Шта је другачије?

 

-          Па да! Проширена! И одрасли су укључени!

-          Па шта? Да нећеш да пишеш дневник?

-          Нећу. Нисам га водила ни у својим „vertes années“.

-          Tо ти кажем. И о чему да пишеш?

-          Стварно? Дани ко јаје јајету налик. Мада, када мало боље размислим, и нису исти. То сам се само ја мало погубила у данима и датумима.

-          Мало!? Не буди смешна! И види који је датум! Не памтиш шта си јуче јела, а писала би шта ти се десило од средине марта.

-          Могу да измислим.

-          Смешно. Стално причаш да си немаштовита. У школи си увек писала теме из градива.

-          Е, нећемо да се вређамо! Машта ми није јача страна, истина. Али како да будеш маштовит кад су ти тиме из године у годину: „Јесен у мом граду“. „Пролеће у мом граду“...? И децу сам терала да ме не описују као жену смеђе косе, топлих очију, дугих руку и кратких ногу. Писали су о маминим рукама које најбоље знају да утеше, обришу сузе...

-          Да, да! И сматрали их ванземаљцима.

-          Не претеруј, мислили су да су чудни, као и њихова мама.

-          Ниси духовита. Причаш виц, заборавиш крај и смејеш се ко луда уз обавезне речи: 'Јооој, заборавила сам како се завршава! Ал је стварно смешан!'

-          Па смеју се и други јер се ја смејем. Верују ми да је смешан. И није тачно да нисам духовита. Нисам крива што ми је хумор другачији па га не разумеју сви.

-          Духовита? Хоћеш рећи саркастична?

-          Нисам саркастична. Добро, мало ироничана. Ал није то за гиљотину.

-          Добро. А шта ти знаш о писању дневника? И реченице су ти дуге, компликоване, пуне зареза. Док провериш да ли си нешто написала граматички и правописно исправно...

-          Па шта ако више пута проверим да ли нешто тачно напишем? И могу да пишем кратке реченице. Ко да је то тешко? А и читала сам дневнике.

-          „Дневник Ане Франк“?

-          „Белешке једне Ане“. Давно.

-          То је хроника.

-          „Дневник Бриџет Џоунс“. „Тајни дневник Хендрика Хруна“. Знаш шта, престани више да ме гњавиш! Спавај!

-          ...

-          Спаваш ли?

Спава!? И то сад кад ми треба одговор на најбитнија питања. Зашто би одрасла особа водила дневник? Да ли јој је тешко да се са собом суочи очи у очи, носи са стресом, емоцијама, не зна шта је у животу увесељава, чини радосном, живом? Види ли у огледалу само боре на лицу али нема увид у стање своје душе? Зар нема коме да повери неостварене жеље и срећу због оних остварених? Или нема тебе? Тебе која тонеш у сан и не одговаш мени, која тоне у сан, али се нада, у ствари, одговору на само једно питање: да ли испуњеним, рационалним и у себе сигурним пада на памет идеја да се упусти у овакву авантуру. Спаваш. И мени је време. „Мислићу о томе сутра.“

 

15. март 2020.

 

Ванредно стање! Да је 912. година, продавци новина, брзи и спретни момци, би по улицама узвикивали: „Најновије вести! Уведено ванредно стање због епидемије! Нове мере!“ Људи би прилазили, на длан дечака, од којег би купили новине, спустили кованицу и без заустављања, грозничаво листали странице да нађу вест. Одавно их нема, тих уличних продаваца. А и новине се слабо купују.

 

-          Мислиш?

-         Опет ти? За кога штампати велике тираже? Кога још занимају вести из културе, анализе светске и домаће економије, геополитичка слика света?

-         Чуј ти питања! Што си наивна. Наравно да људе не занима критика књиге или филма. Узрок сукоба Израела и Палестине или последице великих миграција. Али у туђе животе увек су волели да вире. Купују се, купују. И књиге. Ко ти је крив што нису по твом укусу.

-         У праву си. А таман сам мислила да поентирам закључком како су шуме  сигурно захвалне људима. Не морају да губе главе јер је довољан клик да дођеш до вести. Додуше, мало штурих, непроверених, неписмено срочених, контрадикторних. Али кога брига. Нашле су пут до човека.

-         Непоправљива си. Па не секу се шуме само због папира за новине.

-         Е, вози!

 

16. март 2020.

 

Прво се појавио у Кини. Тешили смо се да је егзотични вирус тамо негде далеко. Да хара на другом крају света. А онда је тамо далеко постало овде близу. Вирио је иза ћошка, меркао, чинио корак напред па два назад док није схватио да му пасош за прелазак границе није потребан јер та рампа која ће га зауставити не постоји. Променио нам је навике, одузео изборе, ускратио дружења, изврнуо живот наглавачке. И оно што нам је до скора било незамисливо претворило у свакодневицу. Школа и наставници су ушли у кућу, право у дневну собу. Окупирали дан. Упс, шта ћемо сад?

 

21. март 2020.

 

„Кад се родиш, већ си број; бројкама ти се мјери у школи понашање и интелигенција, бројке одређују твоју друштвену позицију. Твој успјех у животу, путниче, који корачаш избројеним корацима, завршава - а ти то знаш, бројком међу бројкама, сретан си због тога - у броју неке гробне парцеле… Сигурност броја, његова солидност поједноставнила је свијет… Сав напредак цивилизације мјери се бројем.“[1]

 

Задњих дана бројеви искачу из телевизора, новина, изговарају их на конференцијама за штампу. Али не оне које разгаљују срце, редне, којима нас обавештавају која су места заузели ученици српских гимназија на Међународним математичким олимпијадама или спортисти на европским и светским такмичењима. Актуелни су главни, они који болесне и мртве претварају у цифре и лишавају их имена. 7 хоспитализованих, 3 на респиратору, 24 заражена, Сутра ћемо чути нове. Љути ме што ће бити увећани. Шта је том свету? Упорно својим комотним понашањем помаже тој лоптастој црвено-сивој честици која подсећа на краљевску круну не схватајући како и лепо може бити убојито. Зар му Италија није временски и просторно довољно близу и бројком од 793 умрла у једном једином дану није упалила црвену лампицу за узбуну? Није уочио да круна свакодневно одузима достојанство мртвим Италијанима шаљући их на пут до вечног боравишта саме и ускраћујући њиховим породицама прилику за последњи опроштај? Устајем и одлазим да још једном оперем руке. По ко зна који пут данас.

-          Жено, постајеш фобична.

-          Нисам фобична, само опрезна и одговорна и према себи и према другима.

Мрзовољно цедим кроз зубе: „Сав напредак цивилизације мјери се бројем.“ Ма баш.

...

-          Знаш ли ти шта се данас обележава?

-          Дан одраслих који воле бројеве.

-          Озбиљна сам.

-          Добро. Шта се данас обележава?

-          Дан поезије, та-та-та-та! Ај, брзо неку коју волиш!

-          Не гњави! Не могу. Бесна сам.

Бесна сам,

                                тол'ко сам бесно бесна

                                да ме просто изнутра гребе!

                                Бесна сам на све широм света

                                а највише на саму себе!

                                Што сада јурцам као комета

                                бескрајним свемиром интернета,

                                што тражим да ли ћу игде да видим

                                ишта што може да разбије мрак,

                                макар и мали, најмањи зрак...

                                Али - баш ништа...

                                А да л' се спрема?

                                Не знам ал' за сад ничег нема...

                                За сад то светло к'о да се стиди

                                и сви су дани једнако дуги...

                                А ја сам бесна,

                                очајно бесна...[2] 

 

23. март 2020.

 

1.      недеља

 

Професори у паници. За компјутером од 8 до поноћи.

-          Месинџер?

-          Не може, немају сва деца ФБ стране.

-          Па нек отворе!

-          Не, бољи Вибер.

Вибер усијан. 238 порука. Обавештења о порукама које стижу и у глуво доба ноћи не дају да спавамо.

-          Еурека! Платформе за учење!

-          Moodle, Lynda, Codecademy, Fedex, Coursera, Futurelearning? 

-          Гугл учионица!

-          Тоооооо!!!

 

Ученици опуштено. Профилне слике креативне. Надимци интересантни. Мараш, Баћа, Роки, Симкекраљ, Спарта, Тај сам, Хејтер, Једнапаметна... Крију идентитет и дају лажну сигурност па прсти сврбе и куцају што уста не би изговорила у комуникацији очи у очи.

 

Савет професора:

-          Уозбиљите се!

-          Организујте време боље!

-          Замените надимке правим именима и презименима!

-          Пазите шта причате у групама!...

 

...

-          Шта то радиш?

-          Шта шта радим?

-          Хоћеш да будеш плагијатор? Је л'то хоћеш?

-          Како мислиш плагијатор? То је мој текст „Школа у доба короне“ из школског часописа.

-          Па већ си га објавила!

-          И? Могу себе да цитирам колико год пута хоћу. И то без наводника. Може ми се.

-          ...

-          Ћутиш? Схватићу то као одобравање.

 

24. март 2020.

 

Одакле да почнем? Светски дан борбе против туберкуозе и метастатског колоректалног карцинома, Дан сећања на браниоце отаџбине 91 – 99. Умрли: 1603. Елизабета I, енглеска краљица , 1905. Жил Верн, 1968. Милица, Андрићева супруга и инспирација, 2008. Борис Дворник, глумац у чије су оче све жене биле заљубљене, 1976. маршал Монтгомери... И још неколико хиљада људи у операцији „Милосрдни анђео“,  коју је на тај дан покренула НАТО алијанса. Каква иронија! Зар се може бити милосрдан убијајући немилосрдно? Али у мору црнила има и светлих догађаја. Роберт Кох, давно-недавне 1882. открио бацил туберкулозе, 1929. почео редован програм Радио Београда, 2004. године САНУ приступила  Свеевропској академији, 1936. одржана прва модна ревија у Београду, у просторијама Дома инжењера и техничара. 2020. најава која ме радује. Представе ЈДП на интернету од 26. марта. „Хадерсфилд “ сам гледала уживо и, сећам се јер ми се први пут десило на некој представи, плакала ко кишна година над судбинама јунака и маестрално изведеном улогом Глоговца. „Буре барута“ ме не привлачи. Исувише тешка тема која нас враћа у деведесeте. Једва чекам „Скакавце“.

 

26. март 2020.

 

Још једна лепа иницијатива! Бесплатни Први Онлајн филмски фестивал. Најављују најновија остварења светских филмских студија. Фино, фино! Један клик и ето ме у филмским причама. Какав леп начин да побегнем од ружне статистике и потврдим да се придржавам позива који стоји на мојој насловној фотографији: Не излазите! Вани вас нико не воли.

 

-          Где су ти наводници?

-          Какви наводници?

-          Па они који дају до знања да си посудила нечије мисли.

-          А то! Добро, признајем да сам је посудила. Али тако ми се свидела да ми је просто жао што се сама нисам досетила тих речи. Некако као да су моје. Али у праву си, ево, стављам наводнике: „Не излазите! Вани вас нико не воли.“ Је л' ти сад срце на месту?

-          Аха. Гледаћеш оне досадне документарце?

-          Наравно. Азнавур и Марадона! Ко би то пропустио?

-          Већина. И француске, вероватно? Чек да погађам! „Глориа мунди“, тешка

породична, животна прича... И овај „Таласо“. Уелбек и Депардје.

-          Луда комбинација. О чему се ради у филму?

-          Ни о чему. Два алкоса глуме себе.

-          Е гледаћу.[3]

 

27. март 2020.

 

2.      недеља

 

Професори:

 

Децо, материјал вам је постављен у Гугл учионицу. Приступни код је xyzfbb. Кад прочитате материјал, одговорите на питања и проследите задатак у ГУ! Рок је до...

 

Ученици:

-          Мени неће!

-          Код, молим!

-          Нећееееее!

-          Можете, професорка, да нам дате код?

-          xyzfbb          

-          Који је кооод?

-          Ја ово не знаааам!

-          Послао сам задатак.

-          Празна датотека.

-          Како празна?! Проследио сам.

-          Ниси добро, ај поново! Врати се у тест, клик на предај, добићеш ВИДИ ЗАДАТАК, кликни на то, иди на врх, иза катанчића има адреса, копирај је, врати се у учионицу, у мој задатак, нађи +, кликни на +, изабери линк и ту налепи копирану адресу и онда проследи!

-          ...

-          Хоће ли?

-          Све сам урадио, неће.

-          Хоће, прескочио си неки корак. Ај поново.

-          Нема +!

-          Има. Сликај!

-          Код мене пише ТВОЈ ЗАДАТАК.

-          То кликни!

-          Ух, добро је. Успео сам!

-          Мени нећееее!

-          Хоће. ВИДИ ЗАДАТАК, кликни на то, иди на врх, иза катанчића има адреса, копирај је. И ту више ништа не дирај, врати се у учионицу, у ТВОЈ ЗАДАТАК, нађи +, кликни на +, изабери линк и ту налепи копирану адресу и онда проследи!

-          Евооо! Је л' стигло?

-          Професоркааааа, је л' стигло?

-          Ја не знам.

 

29. март 2020.

 

„Када је пријатно вече, посматрам небо.

Не могу да се начудим

колико је тамо тачки гледишта.“[4]

 

Данима виртуелним простором кружи видео-клип у којем је главни актер бака Оливера која се, у време забране кретања старијим од 65, враћа од другарице са часа енглеског. Коментари пљуште:

 

-          xxxxxxxxxxxxxxxxx Јој како је слатка, зашто је овако испрепадао.. не бих имала срца никада ( није што сам наставник енглеског 😉)

-          xxxxxxxxxxxxxxxxx xxxxxx Што је најбоље, мислим да није слагала.

-          Xxxxxxxxx xxxxxxxxxxxxxxx "На часу енглеског" <3 Ово је тако тужно 😔

-          xxxxxxxxxxxxxxxxx  Свака част, све док учимо млади смо😘

-          xxxxxxxxxxxxx xxxxxxxxxxxx      Мени је ово страшно малтретирање, иживљавање  и неуважавање старих људи. Тужно.

-          Xxxxxxxxxxxx Мајмун неваспитани

-          Xxxxxxxxxxxxx Што је тужно? Бака сређена, расположена, бунтовница у души, сналажљива. Добила упозорење из кола. Грубост изгледа овако (један од облика) хттпс://њњњ.фацебоок.цом/хицхамоди/видеос/102208710375 Њихов разговор сам доживела као једну врло интелигентну игрицу која би требало да уроди плодом. Да бака остане код куће колико јој год то тешко падало. И ја сам у кући, фале ми кафане, шетње... Кад прође лудило...

 

Бакина непослушност неке љути а друге забавља. Кажу да је виђају са ранцем пуним рекета, на кеју како цуга пиво. Кажу да је платила казну. Додуше, не могу да се сложе да ли је суд осудио на казну од 150.000 или 50.000 динара. Јавио се и познати бестселер психолог да каже своје. А ја гледам мога тату од 82 године који гунђа, али се придржава закона. И питам се да ли је мени слика комуникације и ситуације искривљена. Читам коментаре како је бака испрепадана, полицајац груби и неотесани билмез који је малтретира, неки би га штапом по глави... А ја видим симпатичну баку која лако хендлује човеком који нема намеру ни да је понизи ни повреди.

 

30. март 2020.

 

Овај вирус изгледа да ипак не познаје ни пол ни старост. Болнице примају и врло младе пацијенте. Младић 88. годиште на респиратору. Више се ништа не може предвидети. Стање се може погоршати у року од пар сати. Није ти ништа а онда те стеже у грудима, опада ниво кисеоника у крви, температура ломи...

 

-          Ајде, престани! Иди да гледаш кроз прозор у свет. Или читај нешто!

-          Не могу да читам. Немам концентрацију. Ево, мучим се са „Великим падом“.

-          А ти сређуј есДневник!

-          Е, добро си! Могла бих да одржим ЧОС. А шта да кажем деци што већ нисам рекла? Знам. Поставићу им одломак из књиге. Ваљда ће га разумети? Морам само да додам да није све црно. Да им можемо помоћи, али да морају то желети.

 

"Дечак се никад више није вратио кући. Ишчезнуо је, био је изгубљен већ у тренутку када се, са својом ђачком ташном, од које није остало ништа до наквашени део радне свеске, пробио кроз палисаду лешникових штапова у средиште жбуна и ту нестао. Пао је ту и никад више није устао. Био је вољен, и то како!, од стране своје мајке, или кога ли већ, али чак ни љубав, бити вољен, надаље бити вољен, и то како!, не би му више помогла. Умро је, не за ове или оне друге, него за себе самог, и свеједно је да ли је он сада мртав или жив. Био је остављен, напуштен, сам од себе као од света. И такви као он - не, није он личио више ни на кога, и нико као он није личио на њега или неког другог - падају у гомилама на туђу и свакодневно све више туђу земљу са које они, као и он, никад више не устају, а већина већ као млади, да, као деца. У овој секунди, сада, пало је управо опет једно дете, у једном једином тренутку ужаса, пало је са свог неба детиње игре, и, ево, пада још једно, па опет једно, и никад више се та деца неће наћи у свом окружењу. Изиграла су се. Помоћи им! Да. Али како? Да ли је за њих уопште још било помоћи? Коме се још уопште могло помоћи?"[5]

 

1. април 2020.

 

Нова тема за расправу на друштвеним мрежама. Влада Србије повукла  одлуку којом се дозвољава шетање кућних љубимаца у трајању од 20 минута у периоду између 20 и 21 сат. Паника. Покренута петиција којом се од Владе захтева да врати на снагу Одлуку о вечерњој шетњи кућних љубимаца јер нова мера утиче лоше на животиње, али и неке власнике који су за њих јако везани. Пате пси а пате и газде. Прави рат. Није моја битка јер имам маце. Оне због шетње не пате. Ваљда зато што иду саме где хоће и када хоће. А оним господским, какве има моја сестра, довољан је и балкон и миришљави песак.

 

...

 

Коронавирус је добио лице и име. Сад ми она брига око вечерње шетње куца дође некако неумесна. Не да ђаво мира, упецах се па поставих пост у ком сам искрено написала шта мислим. Ауууууу, рођени, преко 200 коментара. Ниједан позитиван. Није да нема истомишљеника, само неће да буду оквалификовани као куцемрзитељи и да чују за себе да нису попили лек, да се уздрже од давања мишљења јер су им иста глупа, да немају ниједну другарицу, да као и увек промаше мету... Неће да имају посла са хејтерима који уместо аргумената у расправама користе увреде. Док одговарам упорно на ружно срочене коментаре, мислим како највише штете наносе управо они уздржани који не би никоме да се замере. СВРБЕ МЕ ПРСТИ!

-          Не лудуј! Фино си рекла да то није твоја битка.

-          Чујеш ли шта ти кажем?! Ја не бих, али прсти љути. Данима читам отровне коментаре и не престајем да се чудим ароганцији, искључивости и простоти са којом људи износе своје ставове. Ничим изазвани. У ствари, изазвани сазнањем да не мисле сви исто. И васпитањем којем сами нису довољно поучени.

-          ...

 

Дуга је листа људи који су помогли мојим родитељима у мом васпитању.

Још у I разреду ОШ наша драга учитељица Марија Шикић нас је, поред свих лепих, корисних и за живот неопходних ствари, научила да права иду руку под руку са обавезама и одговорностима па смо морали до краја да прочитамо "Пут у Нигдјеград", књигу за коју смо са 7 година тако арогантно тврдили да је досадна. Матилда Финци,

 

-          Стани! Нећеш ваљда наводити имена?!

-          А што да не?! За криминалце су резервисани иницијали. Добри људи заслужују да се спомену под пуним именом и презименом.

 

Матилда Финци, разредница, је главни "кривац" што сам заволела француски језик и културу и што се ни једног јединог тренутка нисам покајала због одлуке да га студирам. Са Слободаном Терзићем, који је наставио успешну каријеру прво на РТСА а касније на РТС-у, дружили смо се кратко али довољно да нас научи да гледамо шире и даље од носа. Па онда Данка Илић, у својим дивно ексцентричним плаво-зеленим и од крпица сашивеним хаљинама. Иако сам све књиге за лектиру редовно читала, залепила ми је као кућу велику јединицу у дневник јер сам се дрзнула да не прочитам „Песму“ Оскара Давича и на тај начин ме за сва времена научила да се од старе славе не живи. Срећа ме није напустила ни на факултету. Професори нису само пројурили кроз наше животе, оставили су дубок и неизбрисив траг. Никола Ковач, Владимир Осипов, Ханифа Капиџић Османагић, Фахрудин Крехо. Са каквом лакоћом су нас само провели кроз густу шуму незнања и недоумица. Никако не смем да заборавим Твртка Куленовића, ученика старе шабачке гимназије, на чијим предавањима нисмо хватали белешке да не бисмо случајно пропустили нешто док нас је тако сигурно и надахнуто водио кроз Дантеов пакао и врт Финци-Континијевих. Захвална сам свим тим људима што су нас научили да гледамо и видимо, слушамо и чујемо, мислимо, кажемо, волимо и не волимо, сумњамо, критикујемо. Захвална сам им што су нам показали да сви путеви воде у „Рим“ , али и да сви путеви нису исти, да није све црно-бело и да све може бити другачије од оног како изгледа. Неизмерно сам им захвална и што ме и данас „не напушта страх“ да нећу имати времена да откријем и научим нешто ново и другачије. Знам ја да нису имали сви среће да им толико Људи помогне у формирању карактера и у изборима, али дубоко верујем да је неретко довољан и само један такав ауторитет да од човека направи Човека. Жао ми је оних које такве или таквог у свом животу нису препознали. Свако правдање и сваљивање кривице на друге за своје личне неуспехе је лагање и себе и других.

...

 

Интересантно. О проблемима аутистичних, непокретних, бескућника у доба короне и хуманим акцијама „Крова над главом“ нема постова. Барем их нема у групама које ја пратим. Жалосно. ХЈУСТОН, ИМАМО ПРОБЛЕМ!

 

Па зато устај, савладај

своју клонулост духом што

у свакој побеђује борби.

Ја устадох и показавши се

јачи но што се збиља осећах

рекох: "Хајдемо, ја сам

одважан и јак"[6]

 

3. април 2020.

 

            3. недеља

 

Професори:

-          Време истиче, а ви још нисте предали задатке L

-          Децо, сутра у ...... контролни. Сликајте и пошаљите решен тест!

-          Мени се чини да нисте још схватили да ово није одмор. Школа траје. Уписујемо активности на основу којих ћемо закључити оцене.

-          Како мислите немате времена? Па како бисте да идемо у школу?

 

Ученици:

-          Добар дан, где да се јавимо сад?

-          Мени не ради интернет.

-          Мени слабо ради апликација.

-          Мени ништа није стигло.

-          Је л' ви разумете о чему причам? Ниси предала рад.

-          Разумем ал мени ништа није стигло.

-          Ја кликнуо, ал неће. Не да.

-          Мора да те мрзи ГУ. Како само теби неће?

-          Не знам, све сам урадио као и иначе што радим.

 

6. април 2020.

 

Слика - порука дана: Остани код куће! Желим да идем на Сицилију овога лета. Написана на хамеру, у рукама младог човека. А мени прође кроз главу Филип Делерм, француски писац који је тако лепо дао слику свакодневног живота кроз кратке приче.

 

-      Да пређемо?

-      Зашто?

-      Да идемо сунчаном страном улице.[7]

 

Како би нам добродошла сад сунчана страна улице! Да се угрејемо. Да угрејемо кости, срце и душу.

 

8. април 2020.

 

Од када сам се пробудила у глави ми пева Амила. Какав диван дан, заборави ноћ, какав диван дан ла-ла-ла-ла-ла... Поставила сам је и на зид, да орасположи свакога ко случајно залута на мој профил.

 

9. април 2020.

 

О мрачним тајнама, безосећајности, страху од смрти и старењу, односима у породици, старости која, када је била младост, није разумевала старост коју младост, која ће постати старост, неће разумети. И још о много чему другом у "Скакавцима". Леп текст Биљане Србљановић. Не знаш да ли да се смејеш или да плачеш.

 

10 април.2020.

 

4. недеља

 

Професори:

-          Подсећам вас да на време предате задатке.

-          Будите слободни и користите нет кад тражите одговоре!

-          Па постављам задатке у ГУ, пратите редовно!

-          Пратите инструкције, нисте на одмору!

 

Ученици:

-          Је л' ћемо ускоро у школу?

-          Не верујем. Спомиње се тек јуни. Не могу да верујем! Боље у школи? :D

-          Дааааааа!

-          Што пре у школу то боље.

-          Истина. Нисам веровао да ћу икада то рећи.

-          Мени је лакше преко нета.

-          Једва чекам да седнем у клупу.

-          Јесте лакше преко нета, ал је лепше у школи.

-          :D Пренећу колегама промену вашег става о школи.

-          Пренесите!

 

Стварно сам у шоку.

 

 

 

 

15. април 2020.

 

Након месец дана апсолутне забране кретања за пензионере, која је уведена да „бисмо сачували наше баке и деке које волимо највише на свету“, најава попуштања мере. Три

пута недељно, по 20 минута, у време полицијског часа и не даље од 300м. Уздах олакшања у редовима другова и господе пензионера. Али не праштају лако сви куповину од 4 до 7 и неповерење у њихову одговорност. Опет подела.

 

-          Има ли шта на Твитеру о старцима?

-          Има. Једна Јована написа: „"У тешким моментима живота разговарајте са мудрим старцима и малом децом! Деца ће вас убедити да није све изгубљено, а старци да се све може преживети...“

-          Е, добра јој та.

 

16. април 2020.

 

Лазина „Швабица“ дивна. Након одгледане представе право на Вибер. Каже ми Марија да је приповетка аутобиографска и тек након пишчеве смрти објављена. Прича из прошлог века о младом Србину на студијама у далеком, богатом, ученом свету, који из осећаја дужности према својој породици и својој средини одбацује срећу, потврђује како патријархална себичност и патриотска ускогрудост других може човека лишити слободе, натерати га да се одрекне љубави и изневери себе. Питам се да ли се и данас, сем мотива бежања од љубави, људима не дешавају исте судбине.

Лепо постављена драма. Мало реквизита, светло које се пали и гаси и тиме нас води час у Берлин час у Шабац, две радње у исто време и на истом месту, али све јасно ко дан. Вреди погледати. Биће репризе.

 

21. април 2020.

 

Ееее, мој тата се данас скоцкао, метнуо сунчане цвике и пошао у шетњу. Каже досадно, нема у граду људи, не раде радње. Претпостављам да је закључио да није превише тога пропустио. Осим мене, друштво су му правиле књиге.

 

22. април 2020.

 

-          75 година je од пробоја логора "Јасеновац".

-          Да. На РТС дају филм „Дневник Диане Будисављевић“. Могао би се звати и „Сва деца Јасеновца Диане Будисављевић“. На хиљаде их је спасила.

-          Добио награду у Пули.

-          Да га одгледам прво па ћу после да судим.

 

Филм о Доброти. О Жени која у борби против зла није била сама. Прича о љубави. Добру које може постојати и опстати у паклу. Прича о људима који су некад била православна деца, а данас старци који, шетајући по рушевинама стравичног логора из свог детињства, причају о Доброти Људи који су своју хуманост сачували и у најтежим и најопаснијим временима. Тешке су старачке сузе које крену и након 70 година. Размишљам  да ли хероја има и данас. Или мора да букти рат и да нам се свети природа да бисмо показали хуманост, саосећајност, несебичност, да бисмо савладали страх и помогли некоме коме су право, правда, слобода, живот угрожени. И онда ме нађе песма.

-          Нађе те песма?

-          Да, нађе ме песма. И књиге ме нађу. Као да знају када је прави тренутак да се нађу на правом месту на полици, или да се рекламирају на некој страници коју претходно данима нисам посећивала. Чудно је то са књигама.

-          И? Која те је песма нашла?

-          „Одбрана земље“. Читај!

 

У срцу љубав јача од смрти

У глави мисао већа од главе

И то је одбрана земље

 

Страшни су ратници под земљом, војници одбране

Залиха снаге спремна ако живи клону

И то је одбрана земље

 

Велика реч ни из срца ни из главе

Већ из земље ко биљка или цвет

Расте, и то је одбрана земље

 

Намучено зрно мисли цвет

Дан мисли сунце

И то је одбрана земље

 

Колико је земље иза нас

Толико је снаге у нама

И то је одбрана земље[8]

 

24. април 2020.

 

Данас нам је Дан школе. Али га дочекујемо и прослављамо у измењеним околностима. Ако могу часови на даљину, може и Дан школе. Уместо академије часопис. Па и није да се нисам уморила слажући га текст по текст, слику по слику.

 

-          Шта кажу ученици и колеге? Свиђа им се?

-          Ништа.

-          Како ништа?

-          Па лепо, ништа.

-          Нису га видели?

-          Видели га.

-          И ни један једини коментар! Похвала! Лајкић! Срце! Знаш оне иконице испод текстова, постова, слика?

-          Знам. Ништа. Rien. Niente.

-          Љутко и Плачко јасно. Али ни онај што стално глуми изненађење?

-          Ни тај. Само један који се грохотом смеје.

-          Свашта! Што су тако шкрти људи на лајкићима?

-          Боје се да се иконица не истроши. Или  да се наплаћује.

-          Зезаш ме?

-          Зезам те.

 

25. април 2020.

 

Merde! Таман најављују попуштање рестриктивних мера а код нас фрка. Знала сам. Тачно сам знала да се не можемо јефтино извући. Од раног јутра понављају вест да је у Дому за старе преко 40 заражених. Због нечије небриге, неодговорног понашања ко зна колико ће стараца умрети. Жао ми их. Али сам и бесна. Дође ми да вриштим: Пријатељу, не буди папак! Држи растојање и придржавај се правила! Дамгле те.

 

2. мај 2020.

 

Најавили укидање ванредног стања након 1. маја. А конкурс је отворен до његовог укидања. То значи да морам да пожурим. Задржаћу се на писању краја. Као и обично. Почетак и крај су увек најтежи. У ствари, добар крај је веома  важан, а њега није лако написати. А да оставим крај приче - дневника отворен? И да завршим писање брзо и логично? Па да, тако ћу.

-          Паметно. Са журке треба отићи кад је готово.

-          Да. Развлачење постаје мучно.

-          И, молим те, не гњави са слањем!

-          Како мислиш да не гњавим?

-          У стилу: Да пошаљем? Не, нећу. Није добро. Ма није лоше. Послаћу. Ипак нећу.

-          А то! Нећу. Прошло је унутрашњу контролу. Након приложеног текста кликнућу мушки на тастер Enter.

 

Неготин, 2. мај 2020.

Весна Перић - аутор текста

 

 

 

 

 

                                                                                                                     

 

 

---

[1] Маријан Матковић, 1915. - 198?, хрватски драматичар, путописац и есејист, „Из путне биљежнице“

[2] Драгана Константиновић, део из песме „Бесна песма“

[3] Урнебесно! Вредило сваке минуте одвојене за филм.

[4] Вислава Шимборска, део из песме „Стари професор“

[5]Петер Хандке,  из романа „Велики пад“

[6] Данте

[7] Филип Делерм, из збирке прича „Le trottoir au soleil“

[8] Бранко Миљковић, „Одбрана земље“