Halo, Zemlja, ovde Mars

Niko ne bi verovao, u toku poslednjih godina devetnaestog veka, da ovaj svet pažljivo i oštro promatraju bića čija je inteligencija veća od čovečje, ali koja su isto tako smrtna kao i čovek, da su ljudi, dok su se bavili svojim raznim poslovima, bili ispitivani i proučavani gotovo isto tako pažljivo kao što čovek posmatra kroz mikroskop ona prolazna bića koja se gomilaju i množe u kapi vode. Ljudi su se, beskrajno zadovoljni, kretali po ovoj planeti, baveći se svojim običnim svakodnevnim poslovima, mirni i uvereni u svoju vlast nad materijom. Verovatno da i infuzorije pod mikroskopom rade isto. Niko nije ni pomišljao na starije svetove u prostoru kao na nešto odakle bi mogla doći opasnost za čoveka, a ako je mislio na njih, činio je to samo zato da bi svaku pomisao da postoji život na njima odbacio kao nemoguću ili neverovatnu. Zanimljivo je setiti se nekih navika mišljenja u tim prošlim danima. Ljudi, koji su živeli na ovoj planeti, mislili su da bi na Marsu mogli živeti drugi ljudi, bića koja su možda niža od njih samih i koja bi bila spremna da toplo pozdrave svaki pokušaj da se sa njima dođe u vezu. Ali su, preko ogromnog prostora, veliki hladni i nesimpatični razumi, koji su prema našim razumima u istom odnosu kao što su naše duhovne sposobnosgi prema duhovnim sposobnostima životinja koje izumiru, posmatrali ovu Zemlju pogledima punim zavisti; oni su polako ali sigurno krojili svoje planove protiv nas. I na početku dvadesetog veka došlo je veliko razočaranje. Planeta Mars - mislim da nije potrebno podsećati čitaoca - okreće se oko Sunca na prosečnom rastojanju od 140.000.000 milja. Svetlost i toplota, koje ova planeta prima od Sunca jedva da iznose polovinu svetlosti i toplote koje prima Zemlja. Mars, ako je maglovita pretpostavka tačna, mora biti stariji od našeg sveta i život je na njemu morao otpočeti pre nego što je naša Zemlja očvrsla. Baš radi toga što zapremina te planete iznosi jedva jednu sedminu zapremine Zemlje, ona se brže ohladila do one temperature pri kojoj je mogao da počne život. Mars ima i vazduh, i vodu, i sve što je potrebno za održavanje života. Ali je čovek toliko ništavan i toliko zaslepljen svojom ništavnošću da nijednom piscu sve do kraja devetnaestog veka, nije padalo na pamet da se tamo mogao razviti razuman život, koji bi bio daleko iznad onog stepena, ili barem na istom stepenu, na kome se nalazi život na Zemlji. Niko nije ni uviđao da je Mars stariji od Zemlje, da ima jedva četvrtinu njene površine, da je udaljeniji od Sunca, te zbog toga svega ne samo da je dalje od početka života, već je bliži njegovom kraju.

...

Razum čoveka nam kazuje već da je život neprekidna borba za opstanak, i izgleda da to mišljenje imaju i razumna bića na Marsu. Njihov svet se već uveliko ohladio, a naš svet je još uvek pun života, ali je nastanjen samo onim što oni smatraju nižim stvorenjima. Ratni pohod na Zemlju je jedini izlaz iz opasnosti koja kod njih prelazi s kolena na koleno.

Jeste li se uplašili čitajući ove redove? Bez straha, prijatelji. Nedostaju navodnici koji pokazuju  da je reč o citatu iz knjige. Vremenski smo daleko od 30. oktobra 1938. kada je na radio talasima emitovana drama „Rat svetova“ koja je ušla u istoriju medija po načinu na koji je realizovana i panici koju je izazvala. Direktan prenos invazije Marsovaca na Zemlju urađen je tako verno da su mnogi slušaoci poverovali da se to stvarno događa i podlegli panici.

Postojanje života na Marsu i njegova hipotetička kolonizacija nije tema samo u romanima naučne fantastike, filmovima i umetničkim delima. Odavno je interesantna javnim svemirskim agencijama i privatnim korporacijama. Do sada ljudska noga nije kročila na tu planetu, ali su čovekova radoznalost, inventivnost i znalje uspeli da na Mars spuste svemirske rovere koji su uspešno istražili površinu planete i pružili informacije o uslovima na njenom tlu.

Radoznalost nije jedini razlog za ljudsku opsednutost mogućom kolonizacijom Marsa. Klimatske promene, potresi, vulkanske erupcije, požari, erozije tla, brzina kojom čovekova nebriga nekontrolisanom upotrebom supstanci koje narušavaju prirodnu ravnotežu u vazduhu, vodi i u zemljištu, porast broja stanovništva, urbanizacija, trošenje prirodnih resursa, industrija, energetika, saobraćaj i poljoprivredna proizvodnja su uzroci narušenog  ekosistema i razlog potrebe čoveka za pronalaženjem alternative: naseljavanje drugih planeta da bi se smanjila verovatnoća ljudskog izumiranja.

Halo, Mars, ovde Zemlja

Već odavno je jasno da Zemlja postaje opasno mesto za život. Da li je krajnje vreme da potražimo drugi dom? Izgleda da jeste. Mars? Istraživanja su pokazala da su uslovi na njemu suroviji od najsurovijih uslova za život na Zemlji: kosmička radijacija, slaba gravitacija, niske temperature, voda u čvrstom agregatnom stanju, tanja atmosfera koja propušta više sunčeve energije i veće količine ultraljubičastog zračenja, niski atmosferski pritisak, mali nivo kiseonika čine ovu planetu negostoljubivom. Sve to ne sprečava bogate i moćne da planiraju izgradnju prvih zajednica/gradova na Marsu. Ako vam se čini da smo i dalje u nekom naučno-fantastičnom romanu, varate se. Saobraćajna gužva na i oko Marsa je velika. U orbiti oko njega trenutno kruži 6 letelica (tri američke, dve evropske i jedna indijska), u februaru ove godine pridružile su im se kineska i arapska, a 18. februara sleteo je na njegovu površinu američki rover čiji je zadatak da prikuplja podatke, odgovori na pitanje da li je život nekad postojao van Zemlje.

I? Ima li Marsovaca na Marsu?

Ako ih sada i nema, biće ih. Prvi kolonizatori, izabrani da, za razliku od nas, prežive mogući Treći svetski rat, dobiće nove novoplanetarne pasoše. Treba li da im budemo zahvalni što će u naše ime očuvati kulturu civilizacije sa Zemlje? Ili, možda, da damo sve od sebe da prestanemo da uništavamo, planetu koja nas svakodnevno upozorava da ne cenimo dovoljno  njenu gostoljubivost.

Tekst: Vesna Perić

            školski bibliotekar