20. novembar – Međunarodni dan deteta

2. decembar – Međunarodni dan ukidanja ropstva

Mim ima devet godina i radi kao pomoćna radnica u fabrici tekstila u Daki, u Bangladešu.

Mračna tajna iza čokolade koju jedete: Prave je DECA ROBOVI! Pohlepne korporacije zloupotrebljavaju mlade radne snage i NIKO IM NIŠTA NE MOŽE.

U rudnicima Južne Afrike i Konga poželjno je da "radnici" na vađenju dijamanata ne budu viši od 140 centimetara – znači, zapošljavaju decu. U Demokratskoj Republici Kongo 40 odsto rudara su deca od sedam do petnaest godina starosti, rade na dubini od 200 do 300 metara na velikoj vrućini bez zaštitnih odela, udišu crvenu prašinu od koje se guše, preti im urušavanje rudnika, a dobijaju jedan do dva dolara dnevno. To se danas ne naziva ropskim radom, jer niko formalno ne prisiljava roditelje da decu šalju na taj "posao" – osim siromaštva, bede i umiranja od gladi.

… u javnim kućama u Indiji i Pakistanu "radi" preko pola miliona dece oba pola iz još siromašnijeg, susednog Bangladeša.

“Jura” – Južna Koreja… radno vreme u toj zemlji tek je nedavno smanjeno sa 68 na 52 sata nedeljno. Na južnokorejskom jeziku postoji posebna reč "kvarosa" koja znači "smrt od prekomernog rada".

Da li ste znali da, iako je prošlo 74 godine otkako su UN ukinule ropstvo, skoro 80 miliona dece u svetu i dalje rade u opasnim uslovima klasifikovanim kao “moderno ropstvo”? Da li ste se zapitali zar je moguće da i danas, u eri tehnologija, digitalizacije, četiri generacije nabrojanih i potpisanih ljudskih prava, taj problem nije prevaziđen? Ako smo lakoverni ili nesposobni da uočimo da se razlikuju standardi u Evropi i SAD-u od onih na ostalim kontinentima, krajnje je vreme da se probudimo, dobro protrljamo oči kako bi videli da je mnogo ljudi prisiljeno da radi kao da su robovi i sagledamo u čemu je razlika između roba i slobodnog čoveka koji uživa u ljudskim pravima.

Demokratija, ali ne za sve ili malo meni, ništa tebi

Najstariji zapis o postojanju robova, precizan u opisu načina njihovog držanja i trgovine njima, je Vavilonski zakon iz XVIII veka p. n. e. Klasičnu Grčku smatramo kolevkom demokratije, uzorom za sve demokratske zemlje i njihove filozofe - mislioce koji su svojim idejama pokrenuli proces koji je doveo do demokratije. Vladavini naroda ni Platon nije odoleo. Ali, avaj! Narod su činili samo muškarci starosedeoci, ne i žene, ne pridošlice, nikako robovi. A Rimljani? U robove su posle rata pretvarali poražene. Vlasnici su mogli da ih ubiju, prodaju i kupe. Deca robova su ostajala robovi. I tako kroz vekove, dok su vladali svetom, ali i posle pada Rimske imperije. Tržnice robova u srednjem veku su i dalje bile mesto “dobre kupovine”, cenkanja i nadmudrivanja. Sve se to smatralo normalnim: za robove neprijatnim, pa čak i strašnim, za robovlasnike zgodnim, za “nacionalne privrede” korisnim. Nakon mračnog srednjeg veka, humanizam i renesansa. I nada da će nići klica slobode. Uzaludna. I Migel Servantes, romanopisac koji je oživeo Don Kihota, tu tragičnu ludu koja poseduje veru da je moguće preobraziti svet, učiniti ljude boljim i čestitim, tog večitog optimistu koji u svaki svoj “podvig” ulazi sa nadom da će uticati na društvo i poboljšati ga, pao je 1585, kao mladić od 27 godina, pred obalama Katalonije u ruke gusara koji su ga kao roba prodali u Alžiru. Otkupila ga je Rimokatolička crkva te se nakon 5 godina ropstva, 1580. vratio u Španiju i proslavio kao pisac.

Buđenje naroda - I gde smo mi bili?  

U doba feudalizma, od ranog srednjeg veka, u čitavoj Evropi ništa novo. Kmetovi su obrađivali zemlju, zavisili od svojih gospodara bez čije dozvole nisu mogli da se slobodno kreću, da sklapaju brakove niti se menjao status njihove dece. Doduše, sloboda je stidljivo kucala na vrata; tvoja sloboda je u tvojim rukama, otkupi je ako imaš para.

Srednjovekovna Srbija, sa političkom, ekonomskom i kulturnom reputacijom u Evropi, postaje jedinstvena među feudalnim državama tog perioda. Jedinstvena jer je njen car Dušan Silni doneo zakonik, najveće pravno dostignuće, u kome precizno definiše položaj robova.

 “Sebri su bili zavisni od svojih gospodara. Delili su se, na meropse (parike) i otroke (robove). Dušanov zakonik reguliše veoma precizno da je meropsima zabranjeno slobodno kretanje, kažnjava se ko im omogući da od jednog vlasnika prebegnu kod drugog, ali imaju pravo da svoje gospodare tuže, parniče se sa njima, pa i sa crkvom i samim carem pred carskim sudovima. Pritom je jasno ko je obavezan na kuluk. Otroci se pominju i kao "večna baština vlastelina", mogli su se prodati i naslediti, ali ne i davati u miraz. Delili su se na kućne i agrarne robove, bilo je strogo zabranjeno roba koji je hrišćanin prodati nehrišćaninu.”[1]

Pet vekova kasnije, 1835. donesen je Sretenjski ustav, najliberalniji od svih srpskih ustava, kojim se ropstvo zabranjuje.

118) Kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Srbiju, ili sam u nju pobegao. Srbinu slobodno je roba kupiti, no ne prodati.[2]

Svete, gde smo mi sada?

Detinjstvo je definisano kulturološki postavljenim granicama koje se menjaju tokom ljudske istorije. Prihvatljivo doba za rad varira u zavisnosti od kulture, ali dečije ropstvo je bez konkurencije najgori postojeći oblik dečijeg rada i neprihvatljivo je u bilo kom uzrastu, u bilo kojoj zemlji. Kratki pregled duge istorije ropstva otvara važna pitanja:  Da li je ropstvo zaista ukinuto? Da li su donkihotovske osobine umrle sa Don Kihotom od Manče, ili su preživele? Ako jesu, zašto ih ne prepoznajemo u modernom čoveku? Šta i ko ga sprečava da se otvoreno i glasno bori za ljudsku jednakost i pravičnost?

U Africi polovina od ukupnog broja dece rade u rudnicima i na poslovima opasnim po život i zdravlje. Milioni dece širom sveta su žrtve trgovine ljudima, i primorani su na život pun iskvarenosti i očaja. U Avganistanu dečaci koji igraju, u Senegalu na ulicama deca od 4 do 14 godina prose. Ako se ne vrate sa dovoljno novca, kazne su okrutne, od izolacije u okovima do batina. Ritualno ropstvo i seksualno zlostavljanje u Zapadnoj Africi. Ropstvo u kućama. Ako ste mislili da deca rade po kućama bez ili sa minimalnom platom samo u siromašnim i nerazvijenim zemljama, grdno ste se prevarili. Naći ćete ih i u SAD-u i na tlu Evrope. U izolaciji, podvrgnuta svakoj vrsti zlostavljana, nevidljiva za svet, a zavisna od svojih vlasnika. A šta mislite o malim džokejima za kamile? Kupuju ih u Pakistanu, u uzrastu od 2 godine ne zato što su vešti u jahanju kamila, već zato što imaju više vremena da namerno ometaju njihov razvoj, da uspore i onemoguće njihovo sazrevanje i dobijanje na težini. Prema grubim procenama, 70000 bubrega godišnje stigne sa crnog tržišta širom sveta. Za nekog su “spas”, za otetu decu prekinut život. Koriste ih u ratu i miru, čokoladnoj, tekstilnoj, građevinskoj industriji, na farmama kanabisa. Mislite da je to sve?

 

Autor teksta: Vesna Perić

---

[1] Kultura sećanja – Dan borbe za ukidanje ropstva i Dan ljudskih prava; Ivan Ivanji; Portal Vreme

[2] Član 118. kojim je zabranjeno ropstvo, navodeći da rob bez obzira da li je došao sam ili sa nekim, stupanjem na tle Srbije postaje slobodan čovek.