T4 - nacistička opsednutost čistom i zdravom raso

             EUGENIKA I EUTANAZIJA

1933 –1945

Nacistički režim je počeo da implementira politiku rasne higijene čim je došao na vlast. Jula 1933. Zakon za sprečavanje nasledno obolelog potomstva je propisao obaveznu sterilizaciju za ljude koji su imali neko iz spektra stanja smatrana naslednim kao šizofrenija, epilepsija, Hantingtonova bolest i imbecilnost. Sterilizacija je takođe propisana u slučajevima hroničnog alkoholizma i drugih oblika društvene devijantnosti. Ovaj zakon je sprovodilo Ministarstvo unutrašnjih dela čiji su zaposleni ima zadatak da pregledaju osobe u azilima, zatvorima, staračkim domovima i specijalnim školama i odrede ko će biti sterilisan.

Procenjuje se da je 360.000 ljudi sterilisano po ovom zakonu između 1933. i 1939.

Kodni naziv akcije je glasio T4. Predstavljao skraćenicu za Tirgartenštrase 4, adresu vile u Berlinu u kojoj je ubijeno 275.000 ljudi koji su, po tajnom memorandumu Adolfa Hitlera od 1. septembra 1939, opisani kao neizlečivo bolesni i nedostojni života.

Rajh vođa Bouler i doktor Brant su zaduženi odgovornošću da prošire nadležnost lekara, navedenih imenom, dotle da pacijentima, koji se smatraju neizlečivim prema najboljoj dostupnoj ljudskoj proceni stanja njihovog zdravlja, mogu da omoguće milosrdnu smrt - stajalo je u dekretu o eutanaziji, napisan na Hitlerovom ličnom memorandumu.

Hitler je bio pobornik ubijanja ljudi koje je smatrao nedostojnim života. 1939. na konferenciji sa ministrom zdravlja Leonardom Kontijem i šefom rajhskancelarije Hansom Lamersom, par meseci pre dekreta o eutanaziji, Hitler je kao primere života nedostojnog života naveo teško mentalno obolele ljude koji mogu da spavaju samo na piljevini ili pesku jer stalno prljaju sebe, one koji stavljaju sopstveni izmet u usta, jedu ga i tako dalje.

Još tokom 1930-ih, Nacistička partija je sprovela propagandnu kampanju u prilog eutanaziji. U propagandnom materijalu, na lecima, posterima i u kratkim filmovima, Nemcima su isticani troškovi održavanja azila za neizlečivo bolesne mentalne bolesnike.

Na leto 1939, roditelji teško deformisanog deteta, identifikovanog kao Gerhard Krečmar, rođenog u blizini Lajpciga, pisali su Hitleru, tražeći od njega dozvolu da njihovo dete bude ubijeno. Hitler je ovo odobrio i naložio je formiranje Državnog komiteta za naučno registrovanje naslednih i urođenih bolesti. Ovaj slučaj je predstavljao presedan koji je korišćen da se uspostavi program ubijanja dece sa teškim oštećenjima. Na princip "starateljske" saglasnosti se ubrzo zaboravilo. Od avgusta, Ministarstvo unutrašnjih poslova je zahtevalo od lekara i babica da prijave sve slučajeve novorođenčadi sa teškim oštećenjima. Određena za ubijanje su bila sva deca ispod tri godine starosti kod kojih se "sumnja" na bilo koje od sledećih "ozbiljnih naslednih oboljenja": idiotizam i Daunov sindrom (posebno kad je povezan sa slepilom i gluvoćom), mikrocefalija, hidrocefalija, malformacije svih vrsta, posebno udova, glave i kičme i paraliza, uključujući spazmična stanja.

Kad je rat izbio u septembru 1939, program je postao manje rigorozan u smislu posmatranja i odobravanja. Proširen je tako da uključuje i stariju decu i adolescente. Skup stanja koja su bila povod za ubijanje je proširen tako da je uključivao ograničena oštećenja kod dece različite dobi da bi kulminirao ubijanjem onih koji su označeni kao maloletni delinkventi. Jevrejska deca su mogla da završe u ovom programu prvenstveno zato što su bila jevrejska. U isto vreme, roditelji su stavljani pod pojačan pritisak da se izjasne saglasnim da njihova deca budu odvedena. Mnogi roditelji su naslućivali šta se zaista dešava i nisu davali saglasnost. Njima je prećeno da će izgubiti starateljstvo nad decom a, kada to ne bi bilo dovoljno, da će biti pozvani na prinudni rad. Do 1941, preko 5.000 dece je ubijeno.

Početkom oktobra 1939. sve bolnice, starački domovi i sanatorijumi su morali da prijave one pacijente koji su bili institucionalizovani pet ili više godina, umobolne koji su izvršili neko krivično delo, bolesne ljude nearijevske rase i one kojima je dijagnostifikovano neko od stanja sa određene liste. Kao i kad su u pitanju bila deca, slučajeve odraslih je procenjivao konzilijum stručnjaka iz Tirgartenštrasea. Obaveza stručnih lica je bila da prosuđuju kojoj grupi pacijenti pripadaju isključivo na osnovu izveštaja, a ne na osnovu detaljnih medicinskih istorija i pregleda. Nekad su istovremeno razmatrali stotine izveštaja. Svaki izveštaj su označavali znakom + (smrt), znakom - (život) ili, ponekad, znakom ? što je značilo da ne mogu da se odluče. Tri osude na smrt su bile dovoljne da se osoba ubije. Kao i u slučaju dece, vremenom je ovaj proces postajao sve manje rigorozan, broj stanja koja su bila osnov za ubijanja se povećavao, a ostrašćeni nacisti pri dnu lanca komande su sve češće donosili odluke na sopstvenu inicijativu.

Isprva su pacijenti ubijani smrtonosnom injekcijom, metodom koji je uspostavljen sa decom, ali je ubrzo zaključeno da je ovaj način spor i neefikasan za ubijanje odraslih kojima su bile potrebne veće doze na tržištu sve ređih i skupih lekova i za koje je postojala veća verovatnoća da će se opirati. Sam Hitler je preporučio Brantu da koristi ugljen-monoksid.

Pacijenti su prevoženi iz institucija, u kojima su bili smešteni, u centre za ubijanje bolničkim autobusima u kojima su se nalazi pripadnici SS u belim mantilima kako bi celoj operaciji dali privid medicinske autentičnosti. Za svaku ubijenu osobu je pisan izveštaj o smrti u kojem je naveden lažan, ali naizgled uverljiv, uzrok smrti. Ovi izveštaji su slati porodicama uz urnu sa pepelom nasumice skupljenim jer su žrtve kremirane u grupama. U okviru akciji T4 ubijeno je oko 275000 ljudi.

Autor teksta: Vesna Perić

KAKO JE OVO BILO LJUDSKI MOGUĆE?