T4 - nacistička opsednutost čistom i zdravom raso

             EUGENIKA I EUTANAZIJA

1933 –1945

Nacistički režim je počeo da implementira politiku rasne higijene čim je došao na vlast. Jula 1933. Zakon za sprečavanje nasledno obolelog potomstva je propisao obaveznu sterilizaciju za ljude koji su imali neko iz spektra stanja smatrana naslednim kao šizofrenija, epilepsija, Hantingtonova bolest i imbecilnost. Sterilizacija je takođe propisana u slučajevima hroničnog alkoholizma i drugih oblika društvene devijantnosti. Ovaj zakon je sprovodilo Ministarstvo unutrašnjih dela čiji su zaposleni ima zadatak da pregledaju osobe u azilima, zatvorima, staračkim domovima i specijalnim školama i odrede ko će biti sterilisan.

Procenjuje se da je 360.000 ljudi sterilisano po ovom zakonu između 1933. i 1939.

Kodni naziv akcije je glasio T4. Predstavljao skraćenicu za Tirgartenštrase 4, adresu vile u Berlinu u kojoj je ubijeno 275.000 ljudi koji su, po tajnom memorandumu Adolfa Hitlera od 1. septembra 1939, opisani kao neizlečivo bolesni i nedostojni života.

Rajh vođa Bouler i doktor Brant su zaduženi odgovornošću da prošire nadležnost lekara, navedenih imenom, dotle da pacijentima, koji se smatraju neizlečivim prema najboljoj dostupnoj ljudskoj proceni stanja njihovog zdravlja, mogu da omoguće milosrdnu smrt - stajalo je u dekretu o eutanaziji, napisan na Hitlerovom ličnom memorandumu.

Hitler je bio pobornik ubijanja ljudi koje je smatrao nedostojnim života. 1939. na konferenciji sa ministrom zdravlja Leonardom Kontijem i šefom rajhskancelarije Hansom Lamersom, par meseci pre dekreta o eutanaziji, Hitler je kao primere života nedostojnog života naveo teško mentalno obolele ljude koji mogu da spavaju samo na piljevini ili pesku jer stalno prljaju sebe, one koji stavljaju sopstveni izmet u usta, jedu ga i tako dalje.

Još tokom 1930-ih, Nacistička partija je sprovela propagandnu kampanju u prilog eutanaziji. U propagandnom materijalu, na lecima, posterima i u kratkim filmovima, Nemcima su isticani troškovi održavanja azila za neizlečivo bolesne mentalne bolesnike.

Na leto 1939, roditelji teško deformisanog deteta, identifikovanog kao Gerhard Krečmar, rođenog u blizini Lajpciga, pisali su Hitleru, tražeći od njega dozvolu da njihovo dete bude ubijeno. Hitler je ovo odobrio i naložio je formiranje Državnog komiteta za naučno registrovanje naslednih i urođenih bolesti. Ovaj slučaj je predstavljao presedan koji je korišćen da se uspostavi program ubijanja dece sa teškim oštećenjima. Na princip "starateljske" saglasnosti se ubrzo zaboravilo. Od avgusta, Ministarstvo unutrašnjih poslova je zahtevalo od lekara i babica da prijave sve slučajeve novorođenčadi sa teškim oštećenjima. Određena za ubijanje su bila sva deca ispod tri godine starosti kod kojih se "sumnja" na bilo koje od sledećih "ozbiljnih naslednih oboljenja": idiotizam i Daunov sindrom (posebno kad je povezan sa slepilom i gluvoćom), mikrocefalija, hidrocefalija, malformacije svih vrsta, posebno udova, glave i kičme i paraliza, uključujući spazmična stanja.

Kad je rat izbio u septembru 1939, program je postao manje rigorozan u smislu posmatranja i odobravanja. Proširen je tako da uključuje i stariju decu i adolescente. Skup stanja koja su bila povod za ubijanje je proširen tako da je uključivao ograničena oštećenja kod dece različite dobi da bi kulminirao ubijanjem onih koji su označeni kao maloletni delinkventi. Jevrejska deca su mogla da završe u ovom programu prvenstveno zato što su bila jevrejska. U isto vreme, roditelji su stavljani pod pojačan pritisak da se izjasne saglasnim da njihova deca budu odvedena. Mnogi roditelji su naslućivali šta se zaista dešava i nisu davali saglasnost. Njima je prećeno da će izgubiti starateljstvo nad decom a, kada to ne bi bilo dovoljno, da će biti pozvani na prinudni rad. Do 1941, preko 5.000 dece je ubijeno.

Početkom oktobra 1939. sve bolnice, starački domovi i sanatorijumi su morali da prijave one pacijente koji su bili institucionalizovani pet ili više godina, umobolne koji su izvršili neko krivično delo, bolesne ljude nearijevske rase i one kojima je dijagnostifikovano neko od stanja sa određene liste. Kao i kad su u pitanju bila deca, slučajeve odraslih je procenjivao konzilijum stručnjaka iz Tirgartenštrasea. Obaveza stručnih lica je bila da prosuđuju kojoj grupi pacijenti pripadaju isključivo na osnovu izveštaja, a ne na osnovu detaljnih medicinskih istorija i pregleda. Nekad su istovremeno razmatrali stotine izveštaja. Svaki izveštaj su označavali znakom + (smrt), znakom - (život) ili, ponekad, znakom ? što je značilo da ne mogu da se odluče. Tri osude na smrt su bile dovoljne da se osoba ubije. Kao i u slučaju dece, vremenom je ovaj proces postajao sve manje rigorozan, broj stanja koja su bila osnov za ubijanja se povećavao, a ostrašćeni nacisti pri dnu lanca komande su sve češće donosili odluke na sopstvenu inicijativu.

Isprva su pacijenti ubijani smrtonosnom injekcijom, metodom koji je uspostavljen sa decom, ali je ubrzo zaključeno da je ovaj način spor i neefikasan za ubijanje odraslih kojima su bile potrebne veće doze na tržištu sve ređih i skupih lekova i za koje je postojala veća verovatnoća da će se opirati. Sam Hitler je preporučio Brantu da koristi ugljen-monoksid.

Pacijenti su prevoženi iz institucija, u kojima su bili smešteni, u centre za ubijanje bolničkim autobusima u kojima su se nalazi pripadnici SS u belim mantilima kako bi celoj operaciji dali privid medicinske autentičnosti. Za svaku ubijenu osobu je pisan izveštaj o smrti u kojem je naveden lažan, ali naizgled uverljiv, uzrok smrti. Ovi izveštaji su slati porodicama uz urnu sa pepelom nasumice skupljenim jer su žrtve kremirane u grupama. U okviru akciji T4 ubijeno je oko 275000 ljudi.

Autor teksta: Vesna Perić

KAKO JE OVO BILO LJUDSKI MOGUĆE?

Razgovor između Pasternaka i Harmsa

 

Razgovor između Pasternaka i Harmsa

Praveći priču, želele smo da prikažemo kako bi izgledao razgovor između Pasternaka i Harmsa da su imali priliku da se sretnu. Susret je smešten van prostora i vremena i simbolički prikazuje vraćanje na teme, konflikte, kritike i nerešena književna pitanja.

Tim „Ljubiteljke kreativnog haosaˮ čine:

Vesna Perić – školski bibliotekar i profesor francuskog jezika i književnosti i diplomirani romanista. Rođena u šestoj deceniji XX veka kada su još uvek knjige bile u modi. Čita knjige koje niko drugi ne čita.

Nevena Živanović – profesor srpskog jezika i književnosti. Rođena krajem XX veka, ali, ljubav prema književnosti deli sa prethodnim generacijama.

Manuela Novaković – učenica Tehničke škole Negotin. Dete novog veka koje dobro barata olovkom i kistom. Saradnja sa profesorima joj ne pada teško što oni sa zadovoljstvom prihvataju.

- Gospodine Leotjeviču, kakvo zadovoljstvo konačno se sresti sa Vama! Odavno sam hteo da Vas pitam nešto.

- Hmm!

- Kakav si ti bio avangardista kad u tvojim stihovima preovladava romantizam?

- Svašta! Zar samo ti nisi primetio moju veštu igru reči? Samo ti nisi prepoznao ironiju i obrte u mom delu?

- Ma mali si! Sve je to kod tebe previše suptilno! U kom veku živiš? Zar ti nisu dosadile lirske teme? Gde ti je tu čovek?

- Čuj, gde mi je čovek? Ja stalno ispitujem njegov unutrašnji svet za razliku od tebe koji misliš da je dovoljno da ga predstavljaš kroz komične situacije?

- Ključ je u jednostavnosti. Zar nisi shvatio? Već je sve rečeno o čoveku. Ostaje nam samo njegova dekonstrukcija kroz jezičke i logičke vratolomije.

- U moju hrabrost sumnjaš? Nisam siguran da bi ti odbio Nobelovu nagradu. A vidiš, ja jesam.

- Meni kažeš? Meni?! Čoveku koji se zalaže za slobodu stvaralaštva i štampe? Nego, jesi li primio moje pismo? - Pismo? Koje pismo? Ne znam o čemu ti to.

- Ovo. „Dragi Borise Leotjeviču, čuli smo od M. A. Kuzmina o postojanju izdavačke kuće Uzel u Moskvi. Obojica smo jedini levičarski pesnici u Petrogradu i nemamo prilike da ovde objavljujemo. Uz pismo prilažemo pesme kao primere našeg stvaralaštva i molimo Vas da nas obavestite o mogućnosti objavljivanja naših stvari u almanahu „Čvor“ ili kao zasebnu knjigu. U ovom drugom slučaju možemo poslati dodatni materijal (poezija i proza).

3 april 1926. Petersburg Danil Harms i Aleksandr Vedenski “

 - Čekaj! Pismo nije za mene. Ja sam Leonidovič.

- Simbolista! Futurista! Da, da. Mislio sam da smo na istoj strani. Kakva naivnost! Umesto da rušimo svet zajedno, da nađemo lek protiv gluposti, rigidne ozbiljnosti i ljudskog zla, ti se udvaraš vlasti. Ja sam čovek koji ne razmišlja politički, ali nije me strah da glasno kažem da se ne slažem sa politikom sovjetske vlasti u oblasti književnosti, i da želim, suprotno postojećim državnim uređenjima u tom pogledu, slobodu štampe kako za moj rad, tako i za stvaralaštvo meni bliskih pisaca. A ti, ni za Mandeljštama se nisi zauzeo. A mogao si. Je l’ istina da te je Staljin upitao šta misliš o njemu, a ti odgovorio da vas dvojica imate različite filozofske poglede na poeziju? I da ti je Staljin zalupio slušalicu uz komentar kako nisi u stanju da se zauzmeš za druga?

- Molio sam Buharina da interveniše da ga puste. Tajno sam i bez dozvole predao rukopis „Doktora Živaga“ zapadnim izdavačima. Nisam stavio ni potpis na peticiju za smrtnu presudu generalu J. Imaršalu T. i dospeo na listu NKVD-a za odstrel. 

- Jesi. Ali je Staljin lično preškrabao tvoje ime sa spiska rekavši: «Ne dirajte ovog stanovnika oblaka». Ili «Ostavite ovu svetu budalu na miru»? Ne zameri, ljudi pričaju. Nikad nisi bio izbrisan iz službene sovjetske memorije, aktivno si sudelovao u radu Saveza pisaca SSSR, Buharin te hvalio kako si originalan, beskrajno dalek od šablona i otrcanosti, majstor stila. Najbolji pesnik Sovjetskog Saveza. Bla, bla... A ni honorare ti nisu oduzeli. A za to vreme ja sam pravio filozofsku buku koja, izgleda, nikome ne treba i koja sve vas uznemirava. Slavio sam besmisao, haos i smrt. A kako sam završio?! Umro od gladi u ludnici. Ma znaš šta? Ideš na moju crnu listu i to iza modernog ali vulgarnog ukusa i Čurilina, a ispred Lebedeva, Akimova, akademije, kosih džepova i širokih revera, mode za mršavice. Gori si i od tanga, filma, «ostavi me ne miru» ženskog odbijanja, gramofona i džeza. Nemam ti ja vremena za gluposti. Dubim na glavi i smišljam o kome da pišem. Znam! Gogolj!

«Ali Gogolj je tako veliki da se o njemu ne sme ništa pisati, i zato ću, ipak, da pišem o Puškinu. Teško je bilo šta o Puškinu reći onome ko ništa ne zna o njemu. Puškin je veliki pesnik. Napoleon je, po veličini, manji od Puškina. Bizmark je, u poređenju s Puškinom, mačji kašalj. A Aleksandar I i II i III su prosto nule u poređenju s Puškinom, A i svi drugi ljudi su, u poređenju s Puškinom nule. Samo u poređenju s Gogoljem, nula je i sam Puškin. Zato bolje da ja vama nešto napišem o Gogolju, nego što pišem o Puškinu. Ali Gogolj je tako veliki da se o njemu ne sme ništa pisati, i zato ću, ipak, da pišem o Puškinu. Ali, posle Gogolja, nekako je ponižavajuće pisati o Puškinu. A o Gogolju se ne sme. Zato bolje da ja ni o kome ništa ne pišem. Ma šta da ne pišem! Ti si mi nepresušna inspiracija. Iz moje glave apsurd kroz suze i smeh. A ti sa tvojim pahuljama, brezama... Ma kako takvom čoveku to padne na pamet. Je l' to smišljaš dok plivaš? Pogledajte, ispod grane/Rije zemlju Balagane! Panta rei za tebe ne važi...  Ajmo mi iz početka! - Gospodine Leotjeviču, kakvo zadovoljstvo konačno se sresti sa Vama! Odavno sam hteo da Vas pitam nešto.

- Hmm!

...

Danil Harms - Literarni dendi u šarenim čarapama

 

Danil Harms - Literarni dendi u šarenim čarapama

Danil Ivanovič Juvašev. Dosadno. Toliko dosadno prezime da sam odlučio da ga promenim. Bio sam Horms, Čarms, Haarms, Šardam dok se nisam na kraju odlučio za Harms. Zovite me Danil Harms. Mnogo bolje zvuči. Pisao sam priče, komade i pesme, crtao, svirao rog i harfu, stepovao, izvodio mađioničarske trikove. Smišljao sam i zagonetke i šale, a nisam bežao ni od filozofskih rasprava. Živeo sam kratko između dva svetska rata, u godinama previranja, prekomponovanja i usavršavanja zla, gluposti i mržnje prema svemu što je drugačije od slepo i dogmatski zacrtanog. Bio sam odlučan da rušim stare vrednosti i tradicije i postao beskompromisan borac za vlastitu stvar i ideju, da se suprotstavim rušilačkom i totalitarnom svetu koji je pokušavao neuspešno da se izleči od užasa Velikog rata. Dao sam sebi zadatak da rasturim takav svet parodijom i humorom, slatkim lekom protiv gluposti, krute ozbiljnosti i ljudskog zla, da ga objasnim i ismejem na avangardan, dotad nepoznat i besmisleno uvrnut način, da opšteprihvaćenu sliku sveta učinim drugačijom, suludom i nezdravorazumskom.

U zacrtanom zadatku nisam se služio samo rečima i logičkim vratolomijama. Bile su mi potrebne i kratke pantalone i ekstravagantne dokolenice. Krojači su bili na Tantalovim mukama sledeći podrobne instrukcije o stepenu blesavosti naručene odeće. Jedan rever je morao biti upadljivo duži od drugog na sakou, a pantalone kratke da bi se videle čarape raznih boja i dezena. Priznajem da su mi bile slabost; u periodima gladovanja, a bilo ih je, novac za njih sam uredno odvajao.

Voleo sam žene. I pse. Kratkodlake i male rase. Davao sam im čudna imena. Sa zadovoljstvom sam ih u šetnjama predstavljao poznanicima: „Dopadate se mom Brandemburškom koncertu... Štuj uspomenu na Termopilsku bitku, budi dobar! Ne laj!“ Uvrnuto. Pa šta. Nije me bilo briga za uklapanja u bilo kakve norme, bez njih život mi je bio podnošljiviji. A i onima sa kojima sam se družio. Čemu bi se smejali da nije bilo mojih zvrčki, nesvakidašnjih i nepristojnih postupaka? Čemu bi se smejao da nisam pravio zvrčke, da sam se dolično ponašao? Da ste samo videli zgranuta lica dama kada sam na jednoj zabavi, pred njima, nonšalantno skinuo pantalone. Da ste samo čuli uzdah olakšanja kada su shvatili da sam na sebi imao još jedne pantalone.[1]

Moj sukob sa staljinističkom vizijom sveta bio je neminovan. Početkom 1930. mene i članove grupe kojoj sam pripadao napali su u novinama i proglasili nas književnim mangupima koji se ni po čemu ne razlikuju od klasnog neprijatelja. Godine 1931. osuđen sam zbog činjenice da svojim zaumnim pesmama odvraćam ljude od izgradnje socijalizma i poslat u izgnanstvo. Po povratku u Lenjingrad objavljujem dečije priče i pesme pod raznim pseudonimima. Iz nekog razloga deca su ih volela pa sam – ironija sudbine, šta ćete – ostao upamćen kao dečiji pisac. „Ozbiljna dela“, puna opasnih ideja o nekakvim staricama koje ispadaju kroz prozor, ili nekoj Jelisaveti Bam koja je okrivljena i pre suđenja, nisu mi štampali, ali ja sam ih uporno pisao. U II svetskom ratu, već uveliko sam bio mrtav, moji rukopisu nisu bili spaljeni na lomači, a u opsednutom Lenjingradu sve što je moglo da gori služilo je za potpalu, zahvaljujući jednom prijatelju koji ih je na sankama sklonio na sigurno i 1960, kada su me rehabilitovali, učinio dostupnim javnosti i omogućio joj da shvati da su moje ludilo, pomerenost i iščašenost, u životu i u književnosti, bili u službi „otpora svemu što ograničava slobodu stvaranja i postojanja ne samo umetnicima već i svim ljudima sveta čiji je ugao posmatranja i bivstvovanja drugačiji od nametnutog kalupa predrasuda.“[2]

Nestao sam, poput mnogih mojih neobičnih likova, kao žrtva Staljinovih čistkih. Jedne večeri, u pozno leto 1941. godine domar me pozvao da na trenutak siđem u dvorište odakle su me, u kućnom rublju i papučama, crnom maricom odveli službenici Staljinove policije. Februara sledeće godine umro sam od gladi u zatvorskoj bolnici u Lenjingradu.[3] Sklonili su me ljudi bez emocija i smisla za humor. Nisu znali da sam se ja, kao i pre i posle mene mnogi neshvaćeni a veliki, „sklonio u svet koji sam sam stvorio – svet mašte, iskrene radosti življenja, humora koji leči dušu i nudi iskrenu emociju koja sve ljude čini dobrima, opuštenima i povezanima jedinstvenom lepotom radosti osmeha.“ [4]

Autor teksta: Vesna Perić

---

[1] Slijepčević, Ružica - Kultur!Kokoška
[2] Uzelac, Dragan – Čudesna poetika Danila Harmsa
[3] Mihailović, Dejan – iz pogovora za „Slučajeve“, 1989.
[4] Uzelac, Dragan – Čudesna poetika Danila Harmsa

Boris Pasternak

Boris Pasternak

“Moja najveća “greška” je što nisam rođen u nekoj zemlji gde pesnici redovno jedu i ne završavaju u zatvorima zbog dva stiha ili bez ikakvog razloga.”

 

Kažu da sam veliki ruski pesnik, esejista i romanopisac XX veka. Ja, Boris Leonidovič Pasternak, rodio sam se 10. februara 1890. u Moskvi, u uglednoj jevrejskoj porodici. Umetničkoj. Zvuci klavira i miris slikarskih boja bili su svuda oko mene. U ranom detinjstvu upoznao sam umetnike kojima se i danas divite. Skrjabin, Rahmanjinov... Rilke. U naš salon svraćao je i Tolstoj. Da, da.

Voleo sam muziku. Nažalost, osećao sam u sebi nedostatke, nepremostive da bih dostigao savršenstvo. Napustio sam Muzičku akademiju, ali se nisam odrekao muzike. Note sam zamenio rečima i u mojim književnim delima opisao njenu moć.

Probao sam i sa pravom. Nije išlo, duša sa umetničkim korenima gušila se, koprcala, venula među članovima, tačkama i stavovima zakona. Nakon završenih studija filozofije na Moskovskom univerzitetu, otišao sam u Nemačku da učim filozofiju od poznatih filozofa. Rekli su mi da sam darovit, predložili da ostanem kako bih završio doktorat, ali, nije to bila oblast u kojoj sam mogao naći sebe. A i zaljubio sam se. Na nesreću, ljubav mi nije bila uzvraćena. Ni nalik onoj dvoje zaljubljenih koji su živeli u Petrogradu za vreme Revolucije, a nisu je ni primetili. Lečio sam je pišući stihove. I tako, konačno, pronašao sebe.

Ko u kolevci čuje pesmu sirena, muza, suđaja, više ne može kroz život ići bez posrtanja.

Po povratku u Moskvu družio sam se sa pesnicima. Simbolistima, postsimbolistima, futuristima. Nadahnjivali su me, ali sam osećao da ću, ako pristupim bilo kom od tih pravaca i programa, okovati sam sebe. Izgubiti slobodu. Zato sam nastojao da budem drugačiji, originalan. Da unesem nove motiveu klasične pesničke forme. Da se poigravam na nov način rečima. Mislio sam da piscima ne treba postavljati nikakve zahteve, zadate forme i sadržaje i zbog toga su moja razmišljanja bila izdvojena, iskazana zatvoreno, često kažnjavana izolacijom. Ne. Nisam se povlačio. Naporno sam radio da bih postigao savršenstvo: „Ne spavaj, ne spavaj, radi, / Ne prekidaj posao, / Ne spavaj, bori se sa pospanošću, / Kao pilot, kao zvezda. / Ne spavaj, ne spavaj, umetniče, ne prepuštaj se snu. / Ti si talac vremena / U zarobljeništvu večnosti."[1]

Zbunjivao sam ljude oko sebe. Bavio sam se dubokim filozofskim pitanjima, uključujući pitanja o smislu života i smrti, ljubavi, stvaralaštvu, sudbini pojedinca, slobodi i moralu. Koristio sam klasičan ruski jezik, bogat metaforama i slikovitim izrazima. Odbijali su me izlizani poetski izrazi pa sam u pesme unosio zastarele reči i izraze, retka geografska imena, kršio sam uobičajene norme, u njima su se gurali filozofi, pesnici, naučnici, književni likovi... Teško ih je bilo razumeti na prvo čitanje, znam. “Zadivljujuće”, pisao mi je Gorki[2] , “ali zamorna je borba sa vašim rečima i jezikom. I vašim pesničkim slikama.” Ne sporim, ali tim i takvim pesničkim slikama sam se služio da bih došao do suštine i da ponudim izlaz iz teškoća. Mnogo je zbunjujućeg, neshvatljivog i namerno komplikovanog u mojim ranim radovima. Ali svet i ja smo bili neraskidiva celina i, iako sam retko razgovarao sa čitaocima, osećao sam da je moja poezija dopirala do njih, dirala im dušu i misaonošću i emocionalnim nabojem. I nije me čudilo. Zar čitaoci i pesnici nisu braća blizanci koji oživljavaju umetnost? Pa zar nije prava umetnost, umetnost koja „sramežljivo želi da bude san čitaoca, predmet čitalačke žeđi”?

Svoje pesme nisam poklanjao samo prijateljima. Nisu bile namenjene isključivo čovečanstvu, već i okvirima prozora, plafonu, zimi, hridi… I, naravno, prirodi sa kojom sam bio u krvnom srodstvu. Osećao sam da su ona i život neodvojive. Sve na svetu je jedno. Sve na svetu je ljudsko. Bio sam spreman da “zagrlim nebeski svod”, posmatrao kako “se nebo spušta na zemlju u zakrpljenom kaputu i predoluju igra obrvama grma”, video sam kako se kapi ljube, a putevi, drveće i zvezde okupljaju i govore sa ljudima. Ah, draga Marina[3] , kažeš da me je Bog zamislio kao hrast, ali me načinio čovekom. Kažeš da me sve munje udaraju. Ne marim; “ja sam bašta, ja sam proleće, ja ne pričam o vrtu, već je vrt o meni.” Ja sam priroda u kojoj vlada nered i haos. Priroda je ja; čini stvari, pati i raduje, zaljubljuje se, gleda u mene i objašnjava u moje ime. Život je moja sestra. Bratimim se sa stvarima i pojavama u svetu. Ja sam vreme; “milenijum mi je u dvorištu.”[4] Ja sam beskonačnost i večnost.

Iznedrio me stari, a uništio novi režim

Turbulentan je bio XX vek. Mnogi, pa i ja, suočavali su se s izazovima političkih i društvenih promena. Svet se brzo menjao. Gde je mesto čoveku u njemu? Gde je moje mesto u njemu - pitao sam se. U jednom trenutku priznat i hvaljen, već u drugom u nemilosti i izolaciji. Rasplakao sam celi svet nad lepotom moje zemlje i dobio Nobelovu nagradu. Bio sam izložen pretnjama i uvredama da sam izdajnik i da ne sledim više ideju Oktobarske revolucije. A samo sam napisao delo u kome nisam skrenuo ni desno ni levo, roman, direktan, čist i istinit, pun hrišćanskog humanizma, o čoveku s uzvišenom idejom. Ljubavi prema ženi i Rusiji, roman o istini o režimu koji je u njoj vladao, a sa kojim se nisam slagao. Ali ja bez domovine nisam mogao. Odbio sam je. Uručena ili neuručena značila je isto. Da sam dobro služio umetnosti. Šta ćete, život nije što i polje preći.[5]

Autor teksta: Vesna Perić

---

[1] Pasternak, Boris: “Noć”
[2] Gorki, Maksim: ruski pisac
[3] Cvetaeva, Marina; ruska pesnikinja
[4] Original stihovi glase: „Šta, dragi, imamo milenijum u dvorištu?“
[5] „Doktor Živago“ - pesma „Hamlet“