Platon - čovek koji je prvi video senke na zidu

Zovem se Aristokle. Kao i moj deda. Da! Da!

Ali vi me poznajete kao Platona.

Profesor gimnastike mi je dao taj nadimak zbog ramena.

Da, jer Platon, na starogrčkom, znači široki, plećati.

Bavio sam se sportom, rvanjem. Čak sam osvojio medalju na Olimpijskim igrama. Da, postojale su i tada. Hteo sam da budem dobar građanin pa sam počeo da se bavim politikom, ali sam je brzo napustio jer su oni, koji su se bavili njome, preterivali što mi se nije dopadalo. Zbog toga sam počeo da pišem poeziju. Epsku. U odnosu na Homera, znate onog što je napisao Ilijadu i Odiseju, moja je bila ništa. I zato sam je spalio.

Onda sam se bacio na tragediju.

Čak sam i napisao jednu. A onda sam sreo njega. Imao sam 20 godina.

Promeniće moj život. Zvao se Sokrat. Bio je visok, jak i ružan. Mnogo

ružan. Imao je 68 godina, ali kako je samo dobro govorio. Moćne rečenice, tačna reč... Bio je strašno inteligentan. Odrekao sam se tragedije da bih se bavio, kao i on, filozofijom.

Sokrat je bio hoplit, pešak dobro naoružan.

Često me je poučavao unazad, tražeći da dođem do pitanja.

Postao sam njegov učenik. Sve sam zapisao. Sve što mi je govorio. Čak sam se vratio i mojoj prvoj pasiji, tragediji. Pisao sam komade u kojima je glavni lik bio Sokrat. Ali, nažalost, to je trajalo svega 8 godina. Sokrata su osudili na smrt ispijanjem otrova. Mnogi njegovi učenici su bili prisutni u trenutku njegovog pogubljenja, ali ne i ja. Pravdao sam se, u jednom delu, da sam bio bolestan. Mislim da je to bilo najgore moguće opravdanje.

Nedostaje mi.

Sa drugovima sam pobegao u Megaru, grad u kome se može lako izgubiti.

Zatim sam otputovao u Italiju, Libiju i najzad Egipat.

Susretao sam ljude, vidio brojne predele, mnogo pisao. 12 godina sam putovao po Mediteranu.

Obožavam putovanja.

Nakon povratka u Atinu, ponovo sam krenuo put Italije. Na Siciliju. Tamo sam upoznao Diona, postao mi je najbolji prijatelj. Ali Sicilijom je vladao njegov zet, tiranin. Putovanje se loše završilo. Prodat sam kao rob. Na moju sreću, prilikom prodaje, prepoznao me je jedan prijatelj i oslobodio me. Otkupio me za 20 mina. Za to vreme, za te pare mogli ste da kupite vrt.

Vratio sam se u Atinu. Želeo sam da prenesem drugima ono što sam naučio pa sam osnovao Akademiju.

Bilo mi je 40 godina. Imao sam mnogo učenika. Bilo je čak i žena. Možete li zamisliti šta je to značilo u ono vreme? Među učenicima je bio i Aristotel. Inteligentan, ali uobražen. Mnogo je obraćao pažnju na odeću i cipele. I skratio je kosu. Ponekad sam ga zvao „moje ždrebe“. Kao što ždrebe udari kopitom majku kad se napije mleka i Aristotel je bio nezahvalan.

Vreme je brzo prošlo, napunio sam 80 godina. Šetao sam se lagano, sam kad sam sreo Aristotela i njegove prijatelje. Počeo je da mi postavlja pitanja želeći da se naruga meni i mojoj starosti. Od tada sam se šetao samo po svom vrtu. Razumeti li sad zašto sam ga zvao moje ždrebe?

I onda, jedne noći, te iste godine, pošao sam da spavam i više se nisam probudio. Sa neba sam video šta je postala filozofija tokom godina, vekova i milenijuma. I jako sam ponosan što se uči. I što je dostupna svima.

Autor teksta: Vesna Perić

Krzneni ljubimci da ili ne? Daaaaaaaaaaa

“Ne ozlediti našu skromnu braću naša je prva dužnost prema njima, no nije dovoljno zaustaviti se na tome. Mi imamo uzvišeniju misiju – služiti im kad god  je to potrebno. Čovek koji bi isključio bilo koje Božje biće iz okrilja samilosti i saosećanja, isto bi se tako ponio i prema drugom čoveku.”

Sveti Franjo Asiški

Za nasilje nad životinjama tek opomena ili globa

Malom Snupiju sipali kiselinu u usta
Članovi Udruženja za zaštitu životinja "BETA" iz Zaječara doživeli su šok kada su miroljubivom psu Snupiju u junu 2019. godine otvorili usta i ugledali spržena nepca! A Snupi je možda samo malo više lajao…

Izrešetani poni i magarac na salašu
Na svom salašu Petar Rašeta zatekao je jeziv prizor u novembru ove godine. Naime, u ograđenom dvorištu ležali su, mrtvi poni Zlatko i magarac Julije, ljubimci brojne dece, redovnih i najčešćih posetilaca Malog Petrovog salaša, koji se nalazi u blizini Banje Junaković kod Apatina.

Maloletnik bacio štene sa mosta u reku kod Dimitrovgrada

Zvala se Dobrila, volela je đake, a oni su joj došli glave! Navijali su do poslednjeg atoma njene snage!

Zar tako treba? Ima li opravdanja za ovakve postupke? Srećom da ima i drugačijih primera. Pogledajte!

Pravili zimske kućice i ležajeve za napuštene mačke i pse

Mali volonteri: Deca čitaju psima koji su stidljivi i uplašeni

MJAU-VAU EKSPERT namenjen deci školskog uzrasta. Kroz ovaj program deca, kroz teorijske i praktične vežbe, uče kako pravilno da prilaze životinjama, kako da se ponašaju u susretu sa nepoznatim životinjama (čoporom pasa i sl.) i mnoge druge korisne stvari. Program je zamišljen tako da se pored pravilnog ophođenja prema životinjama, deca nauče i pravilnom odnosu prema životnoj sredini.

Zahvaljujući inicijativi „Spasite prepelice – prijavite vabilice!“ proglašena je zabrana lova na grlice i prepelice do 2025. godine

Znamo li šta je to empatija? Da li je to ljubaznost? Sažaljenje? Saosećanje? Da li smo svesni tuđih osećanja, sreće ili nesreće, tuge ili boli, dok ih ne osetimo na sopstvenoj koži?

Empatija je sposobnost da emocionalno razumemo šta drugi ljudi osećaju, vidimo stvari sa njihove tačke gledišta i zamislimo sebe na njihovom mestu. Stičemo je kroz lično iskustvo i praksu za koju nam je potrebna emocionalna inteligencija jer ona gradi veze između nas i drugih ljudi.

Između nas i drugih ljudi? A između nas i drugih živih bića? Šta kažete da izujemo svoje cipele i da uđemo u šapice? Ili kandže? Slabe - jake, svejedno. Da zamislimo da smo seme iz koje iznikne cvet? Mislite da nisu naš broj? Bez brige! To je samo metafora koja treba da nas podseti da nismo jedini na planeti koji dišemo, jedemo i pijemo, patimo, uživamo, volimo. Nauče nas odmalena da su biljke i životinje, baš kao i mi, živa bića. Pa zar onda ne treba da i sa njima saosećamo?  Jer, kao je rekao Franjo Asiški:

“Ne ozlediti našu skromnu braću naša je prva dužnost prema njima, no nije dovoljno zaustaviti se na tome. Mi imamo uzvišeniju misiju – služiti im kad god  je to potrebno. Čovek koji bi isključio bilo koje Božje biće iz okrilja samilosti i saosećanja, isto bi se tako ponio i prema drugom čoveku.”

Da li se sa empatijom rađamo ili je možemo razviti tokom života?

Da bismo bili u stanju da osećamo empatiju, neophodna je socijalizacija. Empatični i socijalizovani se ne rađamo. Te sposobnosti se uče i razvijaju  tokom života. Mala deca, nesocijalizovana, usredsređena na zadovoljavanje svojih potreba i zadovoljstava, nemaju nikakvo saosećanje za druge, već ih roditelji uče da nije u redu udariti macu jer je udarac boli baš kao i njih, da je jednogodišnji pas još uvek onaj isti psić, u novom, sada većem krznenom odelu, kojem je potrebna ista briga i pažnja.  Da i kokoška i guska znaju da se grle sa čovekom, da ima gorila koje su spremne da od ostatka čopora zaštite ljudsko mladunče “zalutalo” u njihov prostor...

Deca lako razvijaju empatiju sa životinjama. Razumevanje koje se javlja sa novim spoznajama pomaže im da savladaju razne strahove, da se oslobode stereotipa, da  zavole i one životinje koje se tradicionalno opisuju pridevima zli, gadni, štetočine. Da ne bude zabune, lav nije maca koju možemo iz ruke hraniti, medved sluša Mašu samo u crtanim filmovima, odbegli panter nije Bagira, kobra je otrovna zmija koja ne igra uz muziku već zauzima odbrambeni stav i pokušava da se brani od neprijatelja. I da, slon nije umetnik da slika. Besan ubija. Ali kad izgubi partnera ili ostane bez mame, plače. I zato, ostavimo ih na miru, pustimo da žive svoju slobodu, ne mešajmo se u njihove odnose jer će ih uspostaviti sami prema zakonima prirode. Dovoljno je da ne narušavamo njihova staništa. I da im se divimo. Zbog snage, spretnosti, urođene snalažljivosti, ljubavi i brige koje osećaju prema svojoj mladunčadi. 

Emocionalno opismenjavanje dece, neophodno za razvoj empatije, počinje od malih nogu. Kroz razgovor, čitanje priča i pesama za decu, kroz igru i, ne zaboravimo, ličnim primerom.  Sećamo se Mire koja mora da objasni svojoj maci da za mačke nema škola? Ko od nas nije zaplakao zbog keruše čiju je decu bezdušni vlasnik strpao u vreću i bacio u vodu? A šta kažete na priču o srećnom careviću i lastavici dobrog srca? Slavuj je, sa trnom u srcu, krvlju platio crvenu ružu. Ako nam ovi primeri nisu dovoljni da nas podsete na žrtve na koje su spremne, zbog svoje bezuslovne ljubavi prema dvonožnom, mislećem srtvorenju, ti divni višenožni prijatelji, da probamo ovako.

10 razloga zbog kojih treba da imamo kućnog ljubimca

Pružaju  nam bezuslovnu ljubav i uče nas da volimo.
Uvek su raspoloženi za druženje.
Ne odaju nikom naše tajne.
Ništa od nas ne traže i kad nam se ne priča oni ćute.
Uz njih se ne osećamo usamljeno.
Leče našu tugu.
Nasmeju nas i kad nam nije do smeha.
Uz njih postajemo odgovorni.
Čine nas zadovoljnijim i srećnijim.
Rasteraće svaki strah.

Krzneni ljubimci da ili ne? Daaaaaaaaaaa

Jeste li primijetili da uspostavljaju kontakt lako kao nekad još samo ljudi koji vole i čuvaju pse?

Cezar je kul. Došao je kao beba, odlučan da nas usvoji i ostane. Voli on nas, ali još više voli slobodu. Pa skita.  Ne može ga zaustaviti nijedna prepreka. Nepogrešivo pronađe rupu u zidu i ogradi. Sve ulice su njegove. Ima i omiljene kafee.  Gizdav i bez povodca i na povodcu. Šeta on visoko uzdignuta repa. 

Autor teksta: Vesna Perić
Foto: Predrag Grujić

Neke stvari i ostalo

„Težak deo u pisanju priče o nečijem životu jeste odabir iz obilja detalja i mikrodogađaja, koji su svi podjednako važni, ili podjednako nevažni. Ukoliko čovek odluči da pobroji samo značajne događaje: rođenja, smrti, ljubavi, poniženja, uspomene, krajeve i početke, on time negira istinsku suštinu života: elementarne stvari, trenutke nižeg reda, isuviše male da bi bili zabeleženi (voz koji pristiže u stanicu na kojoj nema nikoga; pauk koji se spušta niz nevidljivu nit i dodiruje pod trenutak pre nego što će biti zgažen; golub koji te gleda pravo u oči; blaga štucavica osobe koja ispred tebe čeka u redu za hleb). Ipak, ne može čovek baš da popiše ni sve trenutke u kojima ti svet zagolica čula, koji mahom nestaju negde između jagodica i trepavica, ostavljajući te samog da ispričaš svoju životnu priču publici koju zanimaju samo vatrometi opštepoznatih iskustva i voženje osmicama saosećanja i osude.“  

                                                                                                                                                                                                                                          „Nowhere Man“ Aleksandar Hemon

      

 Mikrodogađaje za mene važne kamerom sačuvao od zaborava Saša Nikolić

Atina ima more

 

Ako ste mislili da je Atina samo šetnja vrelim, gradskim ulicama, prevarili ste se. Na 15 kilometara od centra počinjePosejdonov bulevar. Ne možete ga preći peške, ali kolima, tramvajem i gradskim busom da. I kad ste jednom na njemu, ostaje vam da birate plaže. Sve lepša od lepše. Peskovite, čiste, sa vodom tirkizne boje, dovoljno toplom da se u moru kupate u oktobru. Baš kao i mi na Vuli. Lep dan. Posejdon nas definitivno voli.

Foto: Saša Nikolić

 

Ikonostas - Goran Petrović

Jeste li čitali priče i romane Gorana Petrovića? Ako niste, vrijeme je da počnete.

„𝔎𝔞𝔨𝔳𝔞 𝔧𝔢 𝔬𝔳𝔬 𝔷𝔢𝔪𝔩𝔧𝔞 𝔭𝔬 𝔨𝔬𝔧𝔬𝔧 𝔦 𝔰𝔳𝔢𝔱𝔞𝔠 𝔭𝔬𝔰𝔯𝔠́𝔢?! 𝔎𝔞𝔨𝔳𝔞 𝔧𝔢 𝔬𝔳𝔬 𝔷𝔢𝔪𝔩𝔧𝔞 𝔤𝔡𝔢 𝔰𝔳𝔢𝔱𝔞𝔠 𝔫𝔢 𝔰𝔪𝔢 𝔫𝔦 𝔫𝔞 𝔱𝔯𝔢𝔫 𝔡𝔞 𝔭𝔯𝔦𝔰𝔭𝔢, 𝔦𝔫𝔞𝔠̌𝔢 𝔰𝔞 𝔫𝔧𝔢𝔤𝔬𝔳𝔬𝔤 𝔬𝔯𝔢𝔬𝔩𝔞 𝔷𝔩𝔞𝔱𝔬 𝔰𝔞𝔰𝔱𝔯𝔲𝔤𝔞𝔰̌𝔢? 𝔎𝔞𝔨𝔳𝔞 𝔧𝔢 𝔬𝔳𝔬 𝔷𝔢𝔪𝔩𝔧𝔞 𝔦𝔷 𝔨𝔬𝔧𝔢 𝔰𝔢 𝔠̌𝔞𝔨 𝔦 𝔨𝔬𝔷̌𝔢 𝔬𝔡𝔯𝔞𝔫𝔦𝔥 𝔷̌𝔦𝔳𝔬𝔱𝔦𝔫𝔧𝔞 𝔱𝔯𝔲𝔡𝔢 𝔡𝔞 𝔭𝔬𝔟𝔢𝔤𝔫𝔲? 𝔎𝔞𝔨𝔳𝔞 𝔧𝔢 𝔬𝔳𝔬 𝔷𝔢𝔪𝔩𝔧𝔞 𝔲 𝔨𝔬𝔧𝔬𝔧 𝔦𝔤𝔲𝔪𝔞𝔫 𝔫𝔢 𝔭𝔯𝔦𝔪𝔞 𝔦𝔨𝔬𝔫𝔲 𝔫𝔞 𝔭𝔯𝔢𝔫𝔬𝔠́𝔦𝔰̌𝔱𝔢? 𝔎𝔞𝔨𝔳𝔞 𝔧𝔢 𝔬𝔳𝔬 𝔷𝔢𝔪𝔩𝔧𝔞 𝔨𝔬𝔧𝔞 𝔳𝔞𝔯𝔞 𝔫𝔞𝔪𝔢𝔯𝔫𝔦𝔨𝔢, 𝔤𝔡𝔢 𝔰𝔢 𝔰𝔢𝔩𝔞 𝔭𝔯𝔢𝔪𝔢𝔰̌𝔱𝔞𝔧𝔲, 𝔫𝔞𝔭𝔲𝔰̌𝔱𝔢𝔫𝔞 𝔱𝔯𝔬𝔰𝔨𝔦𝔰̌𝔱𝔞 𝔰𝔢 𝔰𝔪𝔯𝔞𝔡𝔫𝔬 𝔭𝔲𝔰̌𝔢, 𝔩𝔧𝔲𝔡𝔦 𝔤𝔞𝔰𝔢 𝔷𝔳𝔢𝔷𝔡𝔢-𝔷̌𝔢𝔷̌𝔫𝔦𝔠𝔢?! 𝔎𝔞𝔨𝔳𝔞 𝔧𝔢 𝔬𝔳𝔬 𝔷𝔢𝔪𝔩𝔧𝔞 𝔤𝔡𝔢 𝔰𝔢 𝔰𝔱𝔢𝔫𝔞, 𝔱𝔳𝔯𝔡𝔦 𝔨𝔞𝔪𝔢𝔫 𝔭𝔬𝔡 𝔪𝔢𝔨𝔬𝔪, 𝔫𝔢𝔷̌𝔫𝔬𝔪 𝔪𝔞𝔥𝔬𝔳𝔦𝔫𝔬𝔪 𝔰𝔞𝔪𝔬 𝔭𝔯𝔞𝔳𝔦 𝔡𝔞 𝔫𝔦𝔨𝔬𝔤𝔞 𝔫𝔢𝔠́𝔢 𝔡𝔞 𝔲𝔟𝔦𝔧𝔢?!“

Kako znate da će knjiga koju čitate završiti među onim kojima se vraćate više puta? Kod mene je jednostavno. Odlažem kraj. A kad dođem do posljednje stranice i zaklopim knjigu, vrtim je u rukama i milujem prstima korice. Takvim knjigama se vraćam na dva načina. U nekim  čitam određene dijelove, onako napreskok, a neke prođem od početka do kraja. Najčešće sam se vraćala „Tvrđavi“, čak šest puta. Nije ni čudo što je ostala bez korica.  „Veliki rat“,  „Sitničarnica“, „Sto godina samoće“ su me zvele i opet dozvale. Sigurna sam da ću se sa njima još družiti. I sa njihovim autorima kroz druge knjige. Legnu mi neki pisci na srce pa ih ono traži kao žedan vodu.

Goran Petrović je jedan od njih. Zbog divnih rečenica, zaboravljenih i onih novoskovanih riječi. Zbog mašte jer u njegovim pričama i romanima sve se može. Da čitalac, ako je strastven i posvećen, proživi život likova. Uđe u roman, susretne druge čitaoce koji čitaju isti pasos, istraži prošlo, sadašnje i buduće vrijeme, švrlja po gradovima u kojima nikad nije bio, šeta po obali okeana i na cipelama donese pijesak, uskoči u akvarel, živi u kući sa krovom od neba, prstom čeprka po zidnoj tapiseriji, poput djeteta, da bi vidio šta je iza nje pa, iznenađen, nastavi sa čeprkanjem maltera da bi vidio šta je iza zida. Da prstom probije vazduh, vodu i oklop čovjeka. Da otkrije ono što se okom ne da vidjeti, već samo dušom osjetiti.  I, na kraju krajeva, da dobije savjete za lakši život.

Volim lijepe korice knjiga. Privuku me bojom, sjajem, fontom. Ništa manje nisam imuna na naslove. Koliko me je svojim naslovom odmah kupila Sitničarnica „Kod srećne ruke“, toliko me ostavio ravnodušnom, priznajem, Ikonostas (ovo i nije baš važno). Ali Goran je Petrović.

i ETO ME! Kraj dalekovidog Dovolje, od boga darivanog, ili kažnjenog?, da vidi ono što će drugi uočiti tek kasnije. Neki nikad ono njegovo s mukom, zbog očinje mane, zapisano ni pročitati, a kamoli shvatiti. i ETO ME na despotovom dvoru, među dvorjanima koji bi da malo, malo više, što bogatije svoje nove odaje, novcem iz despotove riznice, ukrase: pod az tananim baldahinima iz Dubrovnika, pod buki debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima solunskim pod vjedi. Ne, nisu zaboravili da im, pod glagolje, mogu zatrebati ikone sa Svete Gore pa i njih naručiše. Sve im bliži i bliži baldahini da sakriju paučinu i čađave tavanske grede sa osinjim gnijezdima, perine da ublaže boljke od klečanja, dubokog klanjanja svakome po rodu višem i dokonog sjedenja kad su sami, kandila koja se neće pri najmanjem dašku vazduha gasiti kad noću moraju da ustanu. A i ikone, da neko ne pomisli da im je samo do udobnosti. Al urotiše se vjetar, besputne gore, šipražja i trščaci, odlepršaše baldahini, rasprši se paperje iz perina, trava i paprat prekriše kandila. A sveci na ikonama napraviše veliko obrtanje ne želeći da se gledaju sa onima koji svoju pobožnost dokazuju posjedujući ih. Odlučni da se vrate u Hilandar izabraše različite puteve, doživješe razne nevolje, neki se izgubiše, mnogi stradaše a nekolicina vratiše odakle su i pošli. Od stotinu svetaca sudbina njih devedese devet se saznala. Samo jednog je ostala neizvjesna. A on je završio... Kad pročitate, saznaćete.

O svemu nam je na dvjestotinjak strana Petrović pisao. Odnosu prema slabima, želji koja nas tjera da nemoguće pretvorimo u moguće, o dobru i zlu, griži savjesti, strahovima i hrabrosti, korijenima na koje nas i jedan običan ekser može podsjećati, pohlepi, o lažima koja iz usta bogu da služe zavjetovanih s lakoćom izlaze... I o pitanjima bez odgovora. Još strašnijim naglas izrečenim. Od kojih se i Konstantin Filozof uplašio. A od posljednjeg i zaćutao.

„Da bi pri vrhu jednog praznog pergamenta zapisao: ’Zasad odustati.’ To je zapisao, ništa više, ostavivši list naniže praznim.“

#ikonosta #goranpetrović #romandelta #drugitok

Plaka - mesto u kojem su bogovi boravili kada bi sišli sa Olimpa

Podno Akropolja, i danju i noću pulsira kao žila kucavica stari deo Atine, Plaka. Vekovi koje je ova četvrt preživela mogu se videti u mešavini neoklasičnog, otomanskog i kikladskog stila u arhitekturi. Smeštena između ruševina, iz kojih se grad poput žar ptice iznova i iznova rađao, bila je, prema verovanju Grka, mesto u kojem su bogovi boravili kada bi sišli sa Olimpa.

Kada ste u centru Atine, na trgu Monastiraki, i krenete levo već ste u Plaki, mestu na kome su se oduvek okupljali veliki mislioci, pisci, glumci, političari i svi važni ljudi koji su činili atinsku zajednicu u antičkom periodu. Ne zaobilaze je ni Grci. Dok sede u hladu kafića i uz kafu razgovaraju o životu i smrti, politici, cenama, ratovima i svemu ostalom što muči čoveka,   gomila turista, čijim je davnim precima, zbog gordosti, Gospod „pomeo jezik da ne razumeju jedan drugog šta govore“ tiska se po malim trgovkama prepunim začina, sapuna, upakovanih baklava, suvenira sa obeležjima Atine i Grčke. Robe ima i za turiste sa dubljim džepom koje grčki trgovci prepoznaju sa lakoćom. Kožna galanterija, nakit od najfinijeg srebra i zlata, svilene ešarpe zovu. Mame da barem stanete na tren i očima ili rukom dotaknete. Trgovci se ne ljute, koliko uživaju u parama toliko i u divljenju koje vide u pogledu onih koji „samo gledaju“ i u rečima hvale za njihove proizvode.  

Donji deo Plake povezuju malene popločane ulice sa uskim pločnicima. Gde god je moguće staviti stolicu, bilo od kovanog gvožđa ili drveta obojenog veselim bojama, Grci je stave. Zato je Plaka mesto ušuškanih, svetiljkama, lampama, šarenim suncobranima i kišobranima ukrašenih kafića, taverni, uzerija. Ako ne nađete slobodnu stolicu, nemojte brinuti. Tu su stepenice i noću dovoljno  tople od vrelog atinskog sunca. A ima i jastuka. Kafa i piće prijaju i dok sedite na njima.

Ako niste turista kojem je dovoljno da pred put pročita na nekom od brojnih turističkih sajtova savete tipa „X obaveznih mesta koje treba videti“, ako u sebi imate avanturističkog duha i ne plašite se da ćete zalutati i zauvek ostati u zabačenim sokacima iz kojih mikada nećete naći izlaz i vratiti se u hotel, slobodno krenite u gornju Plaku. Popnite se koji stepenik više, iskrsnuće pred vama potpuno drugačija Atina. Živahna, obojena, šarenih ulica, raznobojnog cveća, uličnih zabavljača, prodavaca ručno napravljenog nakita. Nastavite da se penjete, turista će oko vas biti manje, ali ne i oleandera, antičkih ostataka u baštama, između zgrada i po skrivenim ćoškovima, prelepih crkvica starih i po 10 vekova. 

Kada se umorite od šetnje, krenite nizbrdo. Kojom god ulicom da pođete, stići ćete do uvek prepunog, muzikom ispunjenog, od voća mirisnog trga Monastiraki. Nekada je na tom mestu bila agora, tržnica, mesto na kome se prodavalo i kupovalo, besedilo i filozofiralo. Ni danas nije drugačije. Oko trga je bezbroj radnjica zaboravljenih zanata, antikvarnica starog nameštaja, prodavnica suvenira i butika. I naravno buvlja pijaca. Brojne su i taverne sa specijalitetima grčke kuhinje. U jednoj od njih uverili smo se da je nezaboravan ukus musake, suvlakija, teletine u vinu i grčke salate. Nepca su uživala, verujte. A i srce je bilo na mestu jer smo se osećali kao kod kuće. Za to su se pobrinuli ljubazni domaćini, vlasnici taverne koji nam nisu dozvolili da pođemo dok ne probamo grčku alvu na račun kuće. Veče za pamćenje. Najslađi način da se pozdravimo sa kvartom koji nam je bio utočište tokom četrnaestodnevnog boravka u gradu Aristotela, Sokrata, Platona, bogova i demokratije. I zato svako od nas 18 može da kaže: „Atina se eho mesa stin kardia mu.“

Autor teksta i videa: Vesna Perić

Foto: Saša Nikolić

#atina #grčka #plaka #monastiraki

Akropolj – grad bogova

 

„Bogovi sa Olimpa primetiše Kekropiju, sjajni grad na steni, nedaleko od mora i svih dvanaest poželeše da budu patroni njegovi. Nikako se nisu mogli dogovoriti ko će biti izabran, pa ih njihove želje odvedoše u žučnu raspravu. Od te rasprave mnogi odustaše, a ostaše samo dvoje najupornijih.

Bog mora Posejdon i boginja mudrosti Atina. Njih dvoje nikako ne želeše da popuste jedno drugom, pa zbog toga vrhovni bog Zevs odluči da ih posavetuje. Kazao im je da će oboje imati priliku da učine dobro delo za grad i da će narod odabrati onog čiji mu dar više odgovara.

Izađoše Posejdon i Atina pred stanovnike Kekropije. Prvi istupi Posejdon. Uze svoj moćni trozubac i udari njime snažno u stenu na Akropolju. Iz pukotine izbi mlaz slane morske vode i žitelji je dočekaše oduševljeno.

Potom dođe red na Atinu. Ona svoje koplje zabode u zemlju i ubaci seme iz koga ubrzo izraste drvo masline. Narod i ovaj dar prihvati sa oduševljenjem. Pored toliko iščekivane vode sada su imali i stablo koje će im podariti ukusne plodove i ulje. Koji je dar značajniji i koji će im više dobra doneti? Kojem će od bogova učiniti čast da grad nazovu po njemu? Teška odluka za žitelje grada.

Glasaše svi do jednog. Svi muškarci iz grada bili su za Posejdona dok sve žene stadoše uz Atinu i glasaše za njen dar. Kekropija postade Atina i dobi za moćnog zaštitnika boginju mudrosti jer je toga dana, kaže legenda, u gradu živela jedna žena više od muškaraca. Boginji Atini u čast podigoše u gradu brojne statue i najvelelepniji hram upravo na Akropolju.“

Do Atininog hrama nije lako doći. Prepreka je raznih. Fizičkih ali i onih drugih, nevidljivih, koje vas snagom lepote, sjaja, moći, koju do dana današnjeg nisu izgubile, nateraju da zastanete, prikuju za zemlju pa noge ne slušaju. Pored Herodovog Odeona i Dionizijevog pozorišta, u kojima su, mnogo hiljada godina pre, Eshil, Sofokle i Euripid rastuživali, a Aristofan do suza zasmejavao drevne Atinjane, nemoguće je proći, a ne zaustaviti se na trenutak. Ali subjektivno na trenutak. Jer kad pogledate na sat ili u nebo, na kome se zvezda dobro pomerila, shvatite da se trenutak previše razvukao i da je vreme da dalje krenete.

  

Kroz maslinjak, pa kamenim stepenicama stignete do Propileja, monumentalnog ulaza u stari grad. Koliko god oči letele desno-levo i gore-dole morate biti pažljivi. Noga lako sklizne na uglačanom i neravnom kamenu. Kad savladate kamen i uskladite korak sa gomilom turista koji žele fotografijom i filmskim zapisom da ovekoveče svoje prisustvo na Akropolju, nađete se pred novim čudom. Partenonom, Atininim hramom. Dovoljno je da stanete ispred njega i da shvatite koliko ste mali i prolazni. Fidijine Atine odavno nema, ali vi pozovite u pomoć maštu. U kombinaciji sa znanjem, koje ste poneli iz škole sa časova istorije umetnosti, pomoći će vam da je vidite. U zlatu i slonovači. Kako i priliči jednoj boginji.

Pored Partenona, sa desne strane od ulaza, još jedan hram. Erehtejon, sa stubovima u obliku ženskih figura karijatida. Bez romantike se nije moglo ni mnogo pre našeg vremena pa su statue, koje glavom podupiru trem, nazvane po Karijatiđankama čijoj lepoti antički Grci nisu mogli odoleti. Osvojivši  Kariju, osim blaga, oteli su i lepe Karijatiđanke i njima se ženili. Nisu žene iz Karija zaboravile svoju postojbinu. Zavetovale su se da neće Grcima rađati decu jer bi se muški potomci jedog dana mogli boriti protiv njihovih sunarodnika. Lepota i izdržljivost Karijatiđanki ovekovečena je na Akropolju kroz 6 karijatida. Preživele se one daleku i blisku istoriju, ali su razdvojene pre dva veka. Pet ih je u Akropoljskom muzeju, šesta daleko od svojih sestara, na britanskom tlu. Usamljena. Priča se da je oteta mermerna princeza plakala i molila za pomoć svoje očajne sestre. A šta su mogle da učine kada su i same bile od mermera. Ništa. Osim da plaču.

 

Zgodna prilika da na kratko uletim u istoriju. Da prošetam gradom bogova. Da odahnem na mermernim stepenicama. I da zaključim kako je svet mali, a vreme relativno.

„Profesorka, da li vam je kroz glavu prošla misao da sedite na kamenu na kome se odmarao neki Grk pre 2400 godina?“ Moram da priznam da nije. Dok me ti, učeniče, svojim pitanjem nisi osvestio. Hvala ti, Luka!

Autir teksta i video klipa: Vesna Peruć

Foto: Saša Nikolić

Likavitos

Slučajnost ili promišljena odluka graditi naselja na brežuljcima?

Da li ste znali da Rim nije jedini grad podignut na 7 brežuljaka? Čujte i počujte, Jerusalim i Meka, kolevke monoteističke religije, su nastali na istom broju brežuljaka. I još 46 gradova u Evropi, 30 na američkom kontinentu, 11 na Srednjem Istoku. Među njima je i Atina: Akropolj, Aeropag - brežuljak pravde, malo, stenovito brdo na kome se sastajao najstariji Atinski savet, Pniks, sa kamenom platformom sa koje su se starim Atinjanima, okupljenim kako bi raspravljali o važnim političkim pitanjima, obraćali važni govornici i političari među kojima i Perikle, Demosten i Temistokle, Filopapo sa koga se pruža  divan pogled na grad, Brežuljak Nimfi, Turkovunija i Likavitos, među atinskim brežuljcima najviši.

Likavitos ili Brdo vukova nalazi se u samom centru Atine. Legenda kaže da je Hefest zahtevao od bogova da mu daju Atenu za suprugu jer je pomogao Zevsu pri njenom rođenju. Bogovi se odazvaše njegovoj molbi, ali kad Hefest devičansku boginju uvede u ložnicu, ona nestade, a iz njegovog semena, koje pade na zemlju, rodi se Erihtonije. Da ostali bogovi ne bi doznali za taj sramni događaj, Atena zatvori Erihtonija u jednu korpu, koju predade na čuvanje kćerkama Kekropa, prvog atinskog kralja, i zabrani im da je otvaraju. Potom ode u Palenu da bi donela stenu kojom će utvrditi Kekropov grad – atinski Akropolj. U trenutku kad se boginja vraćala u Atinu, u susret joj dolete vrana i obavestije da su Kekropove kćerke prekršile njeno naređenje i otvorile korpu Ta vest uzruja boginju i ona ispusti stenu od koje posta brdo Likavitos.

Do brda se može lako doći žičarom. Ali zadovoljstvo je veće ako se u avanturu osvajanja Likavitosa upustite penjući se stepenicama pa nastavite vijugavom, strmom stazom oivičenom ogromnim kaktusima. Kad konačno, sa srcem u grlu, osvojite plato, dah zastaje. Prvo ugledate grčku zastavu koja se vijori na laganom vetru. Zid uz koji ste prošli,  penjući se poslednjim u nizu bezbrojnih stepenica, nije više običan beli zid već crkva Svetog Đorđa sa plavim kupolama. Gore, na vrhu brežuljka, je sve plavo-belo. Plavo nebo, bela Atina, u daljini plavo more. Ako se grad od nekoliko miliona ljudi može obuhvatiti jednim pogledom, i to ne pomerajući se sa mesta koje ste zauzeli i sebično ga ne prepuštate nikome u gomili koja se tiska na malom platou, onda je to upravo sa ovog brda. Duboko pod sobom vidite ulice, parkove, građevine, spomenike... Sve ono što vam je iz podnožja nevidljivo, a na mapama nestvarno jer je nacrtano. Još kada ga gledate po vedrom danu, onda se računa kao da ste zagrlili Atinu.

Muzika: Cvrčci cvrče, temperatura je bila iznad 25˚C

   
  

Tekst i video: Vesna Perić

Foto: Saša Nikolić