„Bogovi
sa Olimpa primetiše Kekropiju, sjajni grad na steni, nedaleko od mora i svih
dvanaest poželeše da budu patroni njegovi. Nikako se nisu mogli dogovoriti ko
će biti izabran, pa ih njihove želje odvedoše u žučnu raspravu. Od te rasprave
mnogi odustaše, a ostaše samo dvoje najupornijih.
Bog
mora Posejdon i boginja mudrosti Atina. Njih dvoje nikako ne želeše da popuste
jedno drugom, pa zbog toga vrhovni bog Zevs odluči da ih posavetuje. Kazao im
je da će oboje imati priliku da učine dobro delo za grad i da će narod odabrati
onog čiji mu dar više odgovara.
Izađoše
Posejdon i Atina pred stanovnike Kekropije. Prvi istupi Posejdon. Uze svoj
moćni trozubac i udari njime snažno u stenu na Akropolju. Iz pukotine izbi mlaz
slane morske vode i žitelji je dočekaše oduševljeno.
Potom
dođe red na Atinu. Ona svoje koplje zabode u zemlju i ubaci seme iz koga ubrzo
izraste drvo masline. Narod i ovaj dar prihvati sa oduševljenjem. Pored toliko
iščekivane vode sada su imali i stablo koje će im podariti ukusne plodove i
ulje. Koji je dar značajniji i koji će im više dobra doneti? Kojem će od bogova
učiniti čast da grad nazovu po njemu? Teška odluka za žitelje grada.
Glasaše
svi do jednog. Svi muškarci iz grada bili su za Posejdona dok sve žene stadoše
uz Atinu i glasaše za njen dar. Kekropija postade Atina i dobi za moćnog
zaštitnika boginju mudrosti jer je toga dana, kaže legenda, u gradu živela
jedna žena više od muškaraca. Boginji Atini u čast podigoše u gradu brojne
statue i najvelelepniji hram upravo na Akropolju.“
Do Atininog hrama nije lako doći. Prepreka je raznih. Fizičkih ali i onih drugih, nevidljivih, koje vas snagom lepote, sjaja, moći, koju do dana današnjeg nisu izgubile, nateraju da zastanete, prikuju za zemlju pa noge ne slušaju. Pored Herodovog Odeona i Dionizijevog pozorišta, u kojima su, mnogo hiljada godina pre, Eshil, Sofokle i Euripid rastuživali, a Aristofan do suza zasmejavao drevne Atinjane, nemoguće je proći, a ne zaustaviti se na trenutak. Ali subjektivno na trenutak. Jer kad pogledate na sat ili u nebo, na kome se zvezda dobro pomerila, shvatite da se trenutak previše razvukao i da je vreme da dalje krenete.
Kroz maslinjak, pa kamenim stepenicama stignete do Propileja, monumentalnog ulaza u stari grad. Koliko god oči letele desno-levo i gore-dole morate biti pažljivi. Noga lako sklizne na uglačanom i neravnom kamenu. Kad savladate kamen i uskladite korak sa gomilom turista koji žele fotografijom i filmskim zapisom da ovekoveče svoje prisustvo na Akropolju, nađete se pred novim čudom. Partenonom, Atininim hramom. Dovoljno je da stanete ispred njega i da shvatite koliko ste mali i prolazni. Fidijine Atine odavno nema, ali vi pozovite u pomoć maštu. U kombinaciji sa znanjem, koje ste poneli iz škole sa časova istorije umetnosti, pomoći će vam da je vidite. U zlatu i slonovači. Kako i priliči jednoj boginji.
Pored
Partenona, sa desne strane od ulaza, još jedan hram. Erehtejon, sa stubovima u
obliku ženskih figura karijatida. Bez romantike se nije moglo ni mnogo pre
našeg vremena pa su statue, koje glavom podupiru trem, nazvane po
Karijatiđankama čijoj lepoti antički Grci nisu mogli odoleti. Osvojivši Kariju, osim blaga, oteli su i lepe
Karijatiđanke i njima se ženili. Nisu žene iz Karija zaboravile svoju
postojbinu. Zavetovale su se da neće Grcima rađati decu jer bi se muški potomci
jedog dana mogli boriti protiv njihovih sunarodnika. Lepota i izdržljivost
Karijatiđanki ovekovečena je na Akropolju kroz 6 karijatida. Preživele se one
daleku i blisku istoriju, ali su razdvojene pre dva veka. Pet ih je u
Akropoljskom muzeju, šesta daleko od svojih sestara, na britanskom tlu.
Usamljena. Priča se da je oteta mermerna princeza plakala i molila za pomoć
svoje očajne sestre. A šta su mogle da učine kada su i same bile od mermera. Ništa.
Osim da plaču.
Zgodna prilika da na
kratko uletim u istoriju. Da prošetam gradom bogova. Da odahnem na mermernim
stepenicama. I da zaključim kako je svet mali, a vreme relativno.
„Profesorka, da li vam je kroz glavu prošla misao da sedite na kamenu na kome se odmarao neki Grk pre 2400 godina?“ Moram da priznam da nije. Dok me ti, učeniče, svojim pitanjem nisi osvestio. Hvala ti, Luka!
Нема коментара:
Постави коментар