Plaka - mesto u kojem su bogovi boravili kada bi sišli sa Olimpa

Podno Akropolja, i danju i noću pulsira kao žila kucavica stari deo Atine, Plaka. Vekovi koje je ova četvrt preživela mogu se videti u mešavini neoklasičnog, otomanskog i kikladskog stila u arhitekturi. Smeštena između ruševina, iz kojih se grad poput žar ptice iznova i iznova rađao, bila je, prema verovanju Grka, mesto u kojem su bogovi boravili kada bi sišli sa Olimpa.

Kada ste u centru Atine, na trgu Monastiraki, i krenete levo već ste u Plaki, mestu na kome su se oduvek okupljali veliki mislioci, pisci, glumci, političari i svi važni ljudi koji su činili atinsku zajednicu u antičkom periodu. Ne zaobilaze je ni Grci. Dok sede u hladu kafića i uz kafu razgovaraju o životu i smrti, politici, cenama, ratovima i svemu ostalom što muči čoveka,   gomila turista, čijim je davnim precima, zbog gordosti, Gospod „pomeo jezik da ne razumeju jedan drugog šta govore“ tiska se po malim trgovkama prepunim začina, sapuna, upakovanih baklava, suvenira sa obeležjima Atine i Grčke. Robe ima i za turiste sa dubljim džepom koje grčki trgovci prepoznaju sa lakoćom. Kožna galanterija, nakit od najfinijeg srebra i zlata, svilene ešarpe zovu. Mame da barem stanete na tren i očima ili rukom dotaknete. Trgovci se ne ljute, koliko uživaju u parama toliko i u divljenju koje vide u pogledu onih koji „samo gledaju“ i u rečima hvale za njihove proizvode.  

Donji deo Plake povezuju malene popločane ulice sa uskim pločnicima. Gde god je moguće staviti stolicu, bilo od kovanog gvožđa ili drveta obojenog veselim bojama, Grci je stave. Zato je Plaka mesto ušuškanih, svetiljkama, lampama, šarenim suncobranima i kišobranima ukrašenih kafića, taverni, uzerija. Ako ne nađete slobodnu stolicu, nemojte brinuti. Tu su stepenice i noću dovoljno  tople od vrelog atinskog sunca. A ima i jastuka. Kafa i piće prijaju i dok sedite na njima.

Ako niste turista kojem je dovoljno da pred put pročita na nekom od brojnih turističkih sajtova savete tipa „X obaveznih mesta koje treba videti“, ako u sebi imate avanturističkog duha i ne plašite se da ćete zalutati i zauvek ostati u zabačenim sokacima iz kojih mikada nećete naći izlaz i vratiti se u hotel, slobodno krenite u gornju Plaku. Popnite se koji stepenik više, iskrsnuće pred vama potpuno drugačija Atina. Živahna, obojena, šarenih ulica, raznobojnog cveća, uličnih zabavljača, prodavaca ručno napravljenog nakita. Nastavite da se penjete, turista će oko vas biti manje, ali ne i oleandera, antičkih ostataka u baštama, između zgrada i po skrivenim ćoškovima, prelepih crkvica starih i po 10 vekova. 

Kada se umorite od šetnje, krenite nizbrdo. Kojom god ulicom da pođete, stići ćete do uvek prepunog, muzikom ispunjenog, od voća mirisnog trga Monastiraki. Nekada je na tom mestu bila agora, tržnica, mesto na kome se prodavalo i kupovalo, besedilo i filozofiralo. Ni danas nije drugačije. Oko trga je bezbroj radnjica zaboravljenih zanata, antikvarnica starog nameštaja, prodavnica suvenira i butika. I naravno buvlja pijaca. Brojne su i taverne sa specijalitetima grčke kuhinje. U jednoj od njih uverili smo se da je nezaboravan ukus musake, suvlakija, teletine u vinu i grčke salate. Nepca su uživala, verujte. A i srce je bilo na mestu jer smo se osećali kao kod kuće. Za to su se pobrinuli ljubazni domaćini, vlasnici taverne koji nam nisu dozvolili da pođemo dok ne probamo grčku alvu na račun kuće. Veče za pamćenje. Najslađi način da se pozdravimo sa kvartom koji nam je bio utočište tokom četrnaestodnevnog boravka u gradu Aristotela, Sokrata, Platona, bogova i demokratije. I zato svako od nas 18 može da kaže: „Atina se eho mesa stin kardia mu.“

Autor teksta i videa: Vesna Perić

Foto: Saša Nikolić

#atina #grčka #plaka #monastiraki

Akropolj – grad bogova

 

„Bogovi sa Olimpa primetiše Kekropiju, sjajni grad na steni, nedaleko od mora i svih dvanaest poželeše da budu patroni njegovi. Nikako se nisu mogli dogovoriti ko će biti izabran, pa ih njihove želje odvedoše u žučnu raspravu. Od te rasprave mnogi odustaše, a ostaše samo dvoje najupornijih.

Bog mora Posejdon i boginja mudrosti Atina. Njih dvoje nikako ne želeše da popuste jedno drugom, pa zbog toga vrhovni bog Zevs odluči da ih posavetuje. Kazao im je da će oboje imati priliku da učine dobro delo za grad i da će narod odabrati onog čiji mu dar više odgovara.

Izađoše Posejdon i Atina pred stanovnike Kekropije. Prvi istupi Posejdon. Uze svoj moćni trozubac i udari njime snažno u stenu na Akropolju. Iz pukotine izbi mlaz slane morske vode i žitelji je dočekaše oduševljeno.

Potom dođe red na Atinu. Ona svoje koplje zabode u zemlju i ubaci seme iz koga ubrzo izraste drvo masline. Narod i ovaj dar prihvati sa oduševljenjem. Pored toliko iščekivane vode sada su imali i stablo koje će im podariti ukusne plodove i ulje. Koji je dar značajniji i koji će im više dobra doneti? Kojem će od bogova učiniti čast da grad nazovu po njemu? Teška odluka za žitelje grada.

Glasaše svi do jednog. Svi muškarci iz grada bili su za Posejdona dok sve žene stadoše uz Atinu i glasaše za njen dar. Kekropija postade Atina i dobi za moćnog zaštitnika boginju mudrosti jer je toga dana, kaže legenda, u gradu živela jedna žena više od muškaraca. Boginji Atini u čast podigoše u gradu brojne statue i najvelelepniji hram upravo na Akropolju.“

Do Atininog hrama nije lako doći. Prepreka je raznih. Fizičkih ali i onih drugih, nevidljivih, koje vas snagom lepote, sjaja, moći, koju do dana današnjeg nisu izgubile, nateraju da zastanete, prikuju za zemlju pa noge ne slušaju. Pored Herodovog Odeona i Dionizijevog pozorišta, u kojima su, mnogo hiljada godina pre, Eshil, Sofokle i Euripid rastuživali, a Aristofan do suza zasmejavao drevne Atinjane, nemoguće je proći, a ne zaustaviti se na trenutak. Ali subjektivno na trenutak. Jer kad pogledate na sat ili u nebo, na kome se zvezda dobro pomerila, shvatite da se trenutak previše razvukao i da je vreme da dalje krenete.

  

Kroz maslinjak, pa kamenim stepenicama stignete do Propileja, monumentalnog ulaza u stari grad. Koliko god oči letele desno-levo i gore-dole morate biti pažljivi. Noga lako sklizne na uglačanom i neravnom kamenu. Kad savladate kamen i uskladite korak sa gomilom turista koji žele fotografijom i filmskim zapisom da ovekoveče svoje prisustvo na Akropolju, nađete se pred novim čudom. Partenonom, Atininim hramom. Dovoljno je da stanete ispred njega i da shvatite koliko ste mali i prolazni. Fidijine Atine odavno nema, ali vi pozovite u pomoć maštu. U kombinaciji sa znanjem, koje ste poneli iz škole sa časova istorije umetnosti, pomoći će vam da je vidite. U zlatu i slonovači. Kako i priliči jednoj boginji.

Pored Partenona, sa desne strane od ulaza, još jedan hram. Erehtejon, sa stubovima u obliku ženskih figura karijatida. Bez romantike se nije moglo ni mnogo pre našeg vremena pa su statue, koje glavom podupiru trem, nazvane po Karijatiđankama čijoj lepoti antički Grci nisu mogli odoleti. Osvojivši  Kariju, osim blaga, oteli su i lepe Karijatiđanke i njima se ženili. Nisu žene iz Karija zaboravile svoju postojbinu. Zavetovale su se da neće Grcima rađati decu jer bi se muški potomci jedog dana mogli boriti protiv njihovih sunarodnika. Lepota i izdržljivost Karijatiđanki ovekovečena je na Akropolju kroz 6 karijatida. Preživele se one daleku i blisku istoriju, ali su razdvojene pre dva veka. Pet ih je u Akropoljskom muzeju, šesta daleko od svojih sestara, na britanskom tlu. Usamljena. Priča se da je oteta mermerna princeza plakala i molila za pomoć svoje očajne sestre. A šta su mogle da učine kada su i same bile od mermera. Ništa. Osim da plaču.

 

Zgodna prilika da na kratko uletim u istoriju. Da prošetam gradom bogova. Da odahnem na mermernim stepenicama. I da zaključim kako je svet mali, a vreme relativno.

„Profesorka, da li vam je kroz glavu prošla misao da sedite na kamenu na kome se odmarao neki Grk pre 2400 godina?“ Moram da priznam da nije. Dok me ti, učeniče, svojim pitanjem nisi osvestio. Hvala ti, Luka!

Autir teksta i video klipa: Vesna Peruć

Foto: Saša Nikolić

Likavitos

Slučajnost ili promišljena odluka graditi naselja na brežuljcima?

Da li ste znali da Rim nije jedini grad podignut na 7 brežuljaka? Čujte i počujte, Jerusalim i Meka, kolevke monoteističke religije, su nastali na istom broju brežuljaka. I još 46 gradova u Evropi, 30 na američkom kontinentu, 11 na Srednjem Istoku. Među njima je i Atina: Akropolj, Aeropag - brežuljak pravde, malo, stenovito brdo na kome se sastajao najstariji Atinski savet, Pniks, sa kamenom platformom sa koje su se starim Atinjanima, okupljenim kako bi raspravljali o važnim političkim pitanjima, obraćali važni govornici i političari među kojima i Perikle, Demosten i Temistokle, Filopapo sa koga se pruža  divan pogled na grad, Brežuljak Nimfi, Turkovunija i Likavitos, među atinskim brežuljcima najviši.

Likavitos ili Brdo vukova nalazi se u samom centru Atine. Legenda kaže da je Hefest zahtevao od bogova da mu daju Atenu za suprugu jer je pomogao Zevsu pri njenom rođenju. Bogovi se odazvaše njegovoj molbi, ali kad Hefest devičansku boginju uvede u ložnicu, ona nestade, a iz njegovog semena, koje pade na zemlju, rodi se Erihtonije. Da ostali bogovi ne bi doznali za taj sramni događaj, Atena zatvori Erihtonija u jednu korpu, koju predade na čuvanje kćerkama Kekropa, prvog atinskog kralja, i zabrani im da je otvaraju. Potom ode u Palenu da bi donela stenu kojom će utvrditi Kekropov grad – atinski Akropolj. U trenutku kad se boginja vraćala u Atinu, u susret joj dolete vrana i obavestije da su Kekropove kćerke prekršile njeno naređenje i otvorile korpu Ta vest uzruja boginju i ona ispusti stenu od koje posta brdo Likavitos.

Do brda se može lako doći žičarom. Ali zadovoljstvo je veće ako se u avanturu osvajanja Likavitosa upustite penjući se stepenicama pa nastavite vijugavom, strmom stazom oivičenom ogromnim kaktusima. Kad konačno, sa srcem u grlu, osvojite plato, dah zastaje. Prvo ugledate grčku zastavu koja se vijori na laganom vetru. Zid uz koji ste prošli,  penjući se poslednjim u nizu bezbrojnih stepenica, nije više običan beli zid već crkva Svetog Đorđa sa plavim kupolama. Gore, na vrhu brežuljka, je sve plavo-belo. Plavo nebo, bela Atina, u daljini plavo more. Ako se grad od nekoliko miliona ljudi može obuhvatiti jednim pogledom, i to ne pomerajući se sa mesta koje ste zauzeli i sebično ga ne prepuštate nikome u gomili koja se tiska na malom platou, onda je to upravo sa ovog brda. Duboko pod sobom vidite ulice, parkove, građevine, spomenike... Sve ono što vam je iz podnožja nevidljivo, a na mapama nestvarno jer je nacrtano. Još kada ga gledate po vedrom danu, onda se računa kao da ste zagrlili Atinu.

Muzika: Cvrčci cvrče, temperatura je bila iznad 25˚C

   
  

Tekst i video: Vesna Perić

Foto: Saša Nikolić

Zovem se Kalimarmaro

Što znači" prekrasan mramor ". Tribine su mi isklesane od belog mermera iz rudnika planine Pendelikon – i ja sam sagrađen od materijala koji je korišćen za izgradnju Akropolje. Impresivno izgledam u sumrak, kada sunce zapada i obasja mermer, dajući mu zlatnu nijansu. Zar vam je to malo?                                                               

Moćna je grčka civilizacija. Veliko je njeno nasleđe u arhitekturi, umetnosti, književnosti, filozofskoj misli i demokratiji. A kolevka je i Olimpijskih igara. Pravi izvori o njihovom nastanku ne postoje. Samo mitovi, legende i predanja. Prvi zapis o igrama datira iz 776. godine pre nove ere i iz njega saznajemo da su nastale u čast vrhovnog grčkog boga Zevsa, da su se održavale svake četvrte godine, što je postalo u antičkoj Grčkoj merna jedinica vremena, i da su postojala pravila prema kojima su se na njima takmičili isključivo muškarci, rođeni slobodni, iz grčkih polisa i gradova kolonija. Najbolji od najboljih su, prema prvim izvorima, nagrađivani maslinovim grančicama, ali prava nagrada je bila što će njihov lik umetnici uklesati u kamenu koji će svedočiti o njihovoj časti, snazi, brzini i statusu koji su dobijali zahvaljujući pobedama. Na prvih petnaest Olimpijskih igara, trka je bila jedina takmičarska disciplina. Vremenom, takmičari su dobili priliku da fizičku spremnost i nadmoć pokažu u rvanju, bacanju diska, skoku u dalj, jahanju, trci kola i u pankratonu – kombinaciji rvanja i boksa. Ali Grci su podjednako cenili i veštine umetničkog izražavanja i lepotu reči pa su na Olimpijskim igrama organizovana i takmičenja u pesništvu, muzici i drugim umetnostima.

Vekovima su Olimpijske igre, u antičkom svetu,  predstavljale oličenje svega dobrog i lepog. Ali i lepom dođe kraj. Vremenom su se igre, zbog kojih su se i ratovi prekidali, istrošile, obezvredile, izgubile na popularnosti i, nakon skoro dvanaest vekova njihovog održavanja, bile ukinute.

Ali da se vratimo mi u Atinu. I to prvo drevnu, u godinu 566. pre nove ere kada su Grci pratili Panatenejske igre, posvećene boginji Atini, i, sedeći po obroncima dva brda, bodrili atletičare koji su odmeravali snagu i brzinu u prirodnoj, savršeno ravnoj dolini. Dva veka je prošlo dok Atikov sin Herodo nije zaključio da njegovi sugrađani zaslužuju udobnija mesta i napravio stadion sa drvenim sedištima koja su kasnije obložena mermerom. Samo možemo zamisliti kolika je bila zahvalnost 50 000 ljubitelja igara. I nezadovoljstvo onih koji su doživeli da stadion padne u zaborav. Jer IV vek je bio fatalan za njega. Samovao je, napušten i zaboravljen, Panatinaiko stadion dugo. Sve do sredine HIH veka kada su ostaci antičke strukture bili iskopani i renovirani o trošku grčkog bogataša Evangelisa Zapasa koji nije žalio da svoje pare uloži u oživljavanje olimpijskih igara.

I eto nas u godini 1895. Nova etapa radova na obnavljanju stadiona koji će 1896. biti domaćin prvih, obnovljenih Olimpijskih igara i mesto sa kojeg će kretati olimpijski plamen. Zapas ni ovoga puta nije izdao svoju želju. Uložio je nova novčana sredstva u zgradu Zapejon u kojoj se održao prvi turnir u mačevanju. Istorija Zapejona je bogata. U nedostatku infrastukture, 1906. je ugostio takmičare i u istoriju igara ušao kao prvo olimpijsko selo u svetu. Pamti on i druge važne ceremonije organizovane u mermernom atrijum zgrade kao i brojne izložbe.

Zapejonu i Panatinaikosu smo se divili iz daljine. Propustili smo da se popnemo na sam vrh stadiona i odatle se divimo pogledu na Akropolj, da razgovaramo, stojeći na većoj udaljenosti, a da se čujemo, da sednemo u mramorne kraljevske fotelje na tribinama. Ali smo zato videli kako impresivno izgleda u sumrak, kada sunce zapada i obasja mermer, dajući mu zlatnu nijansu. Ni to nije malo.

 

Autor teksta: Vesna Perić
Foto: Saša Nikolić

Nacionalni botanički vrt

 

Aristotelov peti element 

"Onaj ko posadi drvo, znajući da sigurno neće sediti u njegovoj senci, počeo je da razume smisao života." 

Rabindranat Tagore

Sretni su Atinjani. Svakodnevno im je pod nogama istorija grada, u vazduhu reči filozofa i pesnika. Sklad i lepota su na svakom koraku. Čini vam se da se guraju, zaleću da zauzmu prostor u oku, uhu i sećanju putnika kojima je, ma koliko puta se vraćali u Atinu, malo vremena na raspolaganju da vide, čuju, osete sve ono što je njegovim stanovnicima stalno na dohvat ruke. Imaju u gradu brdo sa kojeg puca pogled na celu belu Atinu. More i plaže do kojih dolaze metroom i tramvajem. 333 sunčana dana. Povetarac koji ih rashlađuje kada temperatura vazduha postane neprijatna na koži. I zelene oaze. Etar. Aristotelov peti element, beskrajni prostor daleko iznad oblaka. Mnogo je etara u Atini, ali najpoznatiji, u kojem smo i sami uživali, je Nacionalni vrt. Nasleđe kraljice Amalije, mirna oaza u koju se ljudi povuku kada entuzijazam za grčku mitologiju počne da ih napušta, a potreba da se sklone od atinskog užarenog vazduha imperativ.  Vrt je otvoren za javnost od izlaska do zalaska sunca. Toliko vremena je i potrebno da se obiđe svaki kutak, detaljno osmotri i zagrli skoro 500 vrsta drveća i biljaka koje ukrašavaju staze, odslušaju pesme egzotičnih ptica, prebroje kornjače kojima se nigde ne žuri i zastane i slika kod rimskih ostataka, korintskih kapitela i mozaika.

Sladak je to umor. Vraća snagu da bi se moglo opet uroniti u vrtlog istorije i lepote grčke umetnosti, ali i u frenetičnu svakodnevicu moderne Atine. I zato. Kad dođete u Atinin grad, nebitno u koje godišnje doba, nemojte propustiti šetnju senovitim stazama Nacionalnog vrta. Isplati se čula upoznati sa petim elementom.

Tekst i video: Vesna Perić

Foto: Saša Nikolić