sunčana strana ulice: Zovem se Kalimarmaro

Što znači" prekrasan mramor ". Tribine su mi isklesane od belog mermera iz rudnika planine Pendelikon – i ja sam sagrađen od materijala koji je korišćen za izgradnju Akropolje. Impresivno izgledam u sumrak, kada sunce zapada i obasja mermer, dajući mu zlatnu nijansu. Zar vam je to malo?

Moćna je grčka civilizacija. Veliko je njeno nasleđe u arhitekturi, umetnosti, književnosti, filozofskoj misli i demokratiji. A kolevka je i Olimpijskih igara. Pravi izvori o njihovom nastanku ne postoje. Samo mitovi, legende i predanja. Prvi zapis o igrama datira iz 776. godine pre nove ere i iz njega saznajemo da su nastale u čast vrhovnog grčkog boga Zevsa, da su se održavale svake četvrte godine, što je postalo u antičkoj Grčkoj merna jedinica vremena, i da su postojala pravila prema kojima su se na njima takmičili isključivo muškarci, rođeni slobodni, iz grčkih polisa i gradova kolonija. Najbolji od najboljih su, prema prvim izvorima, nagrađivani maslinovim grančicama, ali prava nagrada je bila što će njihov lik umetnici uklesati u kamenu koji će svedočiti o njihovoj časti, snazi, brzini i statusu koji su dobijali zahvaljujući pobedama. Na prvih petnaest Olimpijskih igara, trka je bila jedina takmičarska disciplina. Vremenom, takmičari su dobili priliku da fizičku spremnost i nadmoć pokažu u rvanju, bacanju diska, skoku u dalj, jahanju, trci kola i u pankratonu – kombinaciji rvanja i boksa. Ali Grci su podjednako cenili i veštine umetničkog izražavanja i lepotu reči pa su na Olimpijskim igrama organizovana i takmičenja u pesništvu, muzici i drugim umetnostima.

Vekovima su Olimpijske igre, u antičkom svetu, predstavljale oličenje svega dobrog i lepog. Ali i lepom dođe kraj. Vremenom su se igre, zbog kojih su se i ratovi prekidali, istrošile, obezvredile, izgubile na popularnosti i, nakon skoro dvanaest vekova njihovog održavanja, bile ukinute.

Ali da se vratimo mi u Atinu. I to prvo drevnu, u godinu 566. pre nove ere kada su Grci pratili Panatenejske igre, posvećene boginji Atini, i, sedeći po obroncima dva brda, bodrili atletičare koji su odmeravali snagu i brzinu u prirodnoj, savršeno ravnoj dolini. Dva veka je prošlo dok Atikov sin Herodo nije zaključio da njegovi sugrađani zaslužuju udobnija mesta i napravio stadion sa drvenim sedištima koja su kasnije obložena mermerom. Samo možemo zamisliti kolika je bila zahvalnost 50 000 ljubitelja igara. I nezadovoljstvo onih koji su doživeli da stadion padne u zaborav. Jer IV vek je bio fatalan za njega. Samovao je, napušten i zaboravljen, Panatinaiko stadion dugo. Sve do sredine HIH veka kada su ostaci antičke strukture bili iskopani i renovirani o trošku grčkog bogataša Evangelisa Zapasa koji nije žalio da svoje pare uloži u oživljavanje olimpijskih igara.

I eto nas u godini 1895. Nova etapa radova na obnavljanju stadiona koji će 1896. biti domaćin prvih, obnovljenih Olimpijskih igara i mesto sa kojeg će kretati olimpijski plamen. Zapas ni ovoga puta nije izdao svoju želju. Uložio je nova novčana sredstva u zgradu Zapejon u kojoj se održao prvi turnir u mačevanju. Istorija Zapejona je bogata. U nedostatku infrastukture, 1906. je ugostio takmičare i u istoriju igara ušao kao prvo olimpijsko selo u svetu. Pamti on i druge važne ceremonije organizovane u mermernom atrijum zgrade kao i brojne izložbe.

Zapejonu i Panatinaikosu smo se divili iz daljine. Propustili smo da se popnemo na sam vrh stadiona i odatle se divimo pogledu na Akropolj, da razgovaramo, stojeći na većoj udaljenosti, a da se čujemo, da sednemo u mramorne kraljevske fotelje na tribinama. Ali smo zato videli kako impresivno izgleda u sumrak, kada sunce zapada i obasja mermer, dajući mu zlatnu nijansu. Ni to nije malo.